Серија „Сиви дом“ настала је по необичној књизи

„Мама ме преварила, рекла је да ће водити и мене у Немачку. Спаковао сам се, а деда ме послао по такси код Вуковог споменика. Ја изаберем најлепши, возач једва пристао да ме вози, додјем до куће, а тамо нема никога. Само мој деда плаче пред кућом. А ја мислио да он нема суза“. Овако почиње исповест деветогодишњег дечака који је 1971. године, после напуштања родитеља, остао сам на свету.

У мноштву путева у њему, изабрао је онај који га је одвео до Казнено-поправног дома „Васа Стајић“.

Много је потресних прича малолетника из установа социјалног рада, објављених у књизи Поздрави неког, аутора Весне Огњеновић и Будимира Нешића.

„Ја се врло добро сећам моје мајке Весне Огњеновић и Буде Нешића како седе данима и ноћима у дуванском диму за писаћом машином, то је онда био једини начин да се ради. Често су деца која су долазила у тај центар за смештај постала и нека врста породичне традиције“, испричала је психолог Бојана Шкорц.

Књига је била једна од најтраженијих и изузетно прихваћена у јавности. Малолетни делинквенти скретали су пажњу на црне теме о којима је почело слободније да се прича.

Та књига је доживела четири издања до 1979. године. Било је и неколико позоришних представа, 1972. године у позоришту Крсмановић. То је читава једна генерација, Ејдуса, Берчека, Микија Манојловића играла је ту представу у Београдском драмском, у зеничком позоришту“, истакао је издавач књиге, Драган Стојковић.

Било је и насиља и злостављања, као и сада, али мање наркоманије. Емпатију према овој групи деце имали су сви, а осим разумевања, пружана им је помоћ, која данас у истим ситуацијама изостаје.

„Вама дете може да живи у тешкоћама врата до врата, а да ви о томе појима немате. И да будете потпуно неосетљиви за патњу бића које се налази вама врло близу. Ова књига Поздрави неког и интерес који постоји за њу скоро 50. година је чист пример који показује да људи јесу заинтересовани за друге људе и људи јесу осетљиви на туђу бол и туђу патњу, али често немају довољно времена и могућности да то примете“, истакла је психолог Бојана Шкорц.

На радном месту аутори су бележили одговоре са тестова личности, интелигенције, из писмених радова и од спонтаних дечјих исказа, добијених у интервјуима.

Какав би сада био садржај писмених радова деце у домовима на тему живота, можемо само да нагађамо. Стиче се утисак да, иако о томе много причамо, проблеми остају исти.