Најбоља филмска остварења 2019. у избору Радио Београда 2

Домаћи играни филм

Ајвар – Дебитантско остварење редитељке Ане Марије Роси, што је старији (што више времена одстоји у гледалачком сећању) овај филм има све нијансираније, продубљеније ноте. Чиста, једноставна мелодрама о распаду брака двоје интелектуалаца (Наташа Нинковић и Сергеј Трифуновић) рефлектује све ране болне нам транзиције.

special mention:

Мој јутарњи смех – Такође дебитантски филм редитеља Марка Ђорђевића, храбро и огољено говори о крхкости маскулинитета (готово непостојећа тема у српском филму) уз неусиљени хумор и непретенциозност.

Играни филм из региона

Бог постоји и име му је Петрунија – Филм македонске редитељке Теоне Стругар Митевске представља најхрабрије суочавање са крхким националним и верским идентитетом у постјугословенском филму уопште - дотиче табу теме које се тичу и религије и правног система државе и новокомпонованог националног идентитета, патријархалних предрасуда, сексизма, самопрезира. Све то хероину Петрунију (Зорица Нушева) чини најкомплекснијом протагонисткињом савремене европске кинематографије.

Страни арт играни филм

Притка – Првенац руског enfant terrible-a Kaнтемира Балагова у причи из времена након Другог светског рата, показује да је заиста реткост да жене као протагонисти сведоче о посттрауматском ратном синдрому. Редитељ суптилно исписује унутарњи свет главне јунакиње Ије (са надимком Притка), високе, етеричне, неприсутне, а опет упечатљиве, бића које борави негде између два света, живих и мртвих, пружајући величанствено визуелно али и снажно емоционално гледалачко искуство.

Страни биоскопски играни филм

Џокер – Морално амбивалентна социјална драма са елементима психолошког трилера, смештена у архипелаг фиктивног Готам Ситија заправо је љубавно писмо редитеља Тода Филипса и Хоакина Финикса у насловној роли упућено оним миленијалцима који још увек нису открили левичарски дух побуне против система.

Дугометражни документарац

Линија живота – Дарко Бајић је овај филм посветио лику и стваралаштву свога оца, сликара Милоша Бајића, који је као студент Ликовне академије, левичар, интерниран у радни логор Маутхаузен. Ово је филм о виталности, победи уметности над смрћу, својеврсна визуелна архива и место сећања са временским луком од пола века.

special mention:

Дневник Диане Будисављевић – ова сведена доку-фикција о подухвату спасавања српске деце из усташких логора вешто и бешавно стапа игране секвенце са документарним архивским материјалом и тестимонијалима – исповестима преживелих из логора – рафинирани филмски језик редитељке Дане Будисављевић доноси и комшарну и ониричку атмосферу подижући причу до нивоа универзалности.