Душан Ковачевић каквог нисте видели до сада

Ако само побројимо иновативне телевизијске серије које су донеле нешто у нашу културу – од серије Пет и њене ексцентричке драматургије, твинпиксовског Дуга мору у ком је снимљена можда и најупечатљивија секвенца икада снимљена за нашу телевизију (секвенца Уназад у осмој епизоди), па завршно са Групом у којој су се појавили млади аутори и понудили своје виђење криминалистичког жанра и београдских плочника, нема ни потребе наглашавати гледаност и дуговечност осталих програма.

Па ипак, завршница овако упечатљиве сезоне десила се на Другом програму РТС-а 30. децембра 2019. године.

Тада је, наиме, приказана телевизијска драма у којој су студенти Факултета драмских уметности екранизовали комад Душана Ковачевића „Пролеће у јануару” из ког су касније израсли и његов роман Била једном једна земља и филм Подземље Емира Кустурице.

Овај комад је у том низу настао први и по многим елементима се разликује од филма, али кључна премиса је иста.

Човек држи свог пријатеља и групу илегалаца у подруму и експлоатише их дуго пошто је Други светски рат завршен и нема више потребе за скривањем.

Када његов пријатељ више не може да издржи боравак у подруму излази на површину и налеће на снимање филма о свом животу што му само појачава утисак да рат и даље траје.

Кустуричин филм и серија су ову тему барокно разрадили читавим низом детаља и понудили раскошну метафору живота у СФРЈ.

Ратници подземља 

Комад је сведенији, и упркос томе што онај који држи заточенике у подруму није високи функционер као у филму, слична су значења Ковачевићеве замисли.

Имамо људе у изолацији којима особе које их експлоатишу стварају утисак да су у сталном рату и опасности.

Имамо наравно и раздвајање оних који су на површини и знају како свет заиста изгледа и оних који су у подруму и живе у илузијама. И наравно раде за оне горе.

Данас би се можда та тема могла проширити и на тему ријалити програма којом се Ковачеић иначе и бавио у комаду Живот у тесним ципелама, где такође имамо људе који су изоловани, с тим што је однос инверзиран – раније је кључ био изолација, а сада је потпуна екстровертност.

Ослобађање

Но, вратимо се старом комаду.

Ковачевићева драма је актуелнија него икад пре.

Филмови Паразит Бонг Јун Хоа и Ми Џордана Пила говоре на малтене сличан начин и савременим околностима.

У филму Ми, људи заробљени у напуштеном тунелу, а зачети у езотеричном експерименту америчке владе, излазе на површину и доводе до масовног насиља.

Код Бонга, људи из нижих класа и симболички, па и физички излазе из подземља са жељом да преузму моћ својих газда.

Код Ковачевића имамо људе који су се сакрили од рата, а онда су надаље лагани да се сукоб није завршио.

Апокалипса, сада

Све три приче завршавају апокалиптичним догађајима.

У Кустуричином филму се део земље са тим људима отцепи и одлази некуда од главнине територије и главног тока историје.

Код Пила, то је крвава побуна где сваки човек на површини има своју копију под земљом која жели да преузме његово место.

Код Бонга се катастрофално преокрећу животи свих протагониста.

Новом екранизацијом Пролећа у јануару, РТС је омогућио да наша култура заузме своје заслужено место у овом дијалогу о поделама и односима доминације и непремостивих јазова који се најбоље могу приказати причама о онима горе и онима испод.

Четврт века после Кустуричиног Подземља, Ковачевићава замисао је и даље валидна и очитује се у неким од најбољих светских филмова.

Ова телевизијска драма је стога дошла у правом тренутку да нас подсети на дела настала код нас која су заправо испред свог времена, и наравно на величину Душана Ковачевића као писца.