Колико Денис Мурић личи на Вању из „Групе“

Све је почело случајно у професији у којој нас уче да случајности нема. Није било претераног очекивања, нити неке посебне намере. Такве ствари у животу су најбоље, започиње причу Денис.

„На аудицију за филм 'Енклава' сам отишао случајно са другом који се пријавио. Онда ме је Бобан Дедејић видео, пришао ми и рекао – слушај ти си мени интересантан, и позвао ме да уђем унутра. У том тренутку, мене глума уопште није занимала, уживао сам у вожњи бицикла, фудбалу са другарима... А онда, десила ми се 'Енклава' и променила поглед на свет, али и на глуму, коју сам веома заволео. Затим сам снимио филмове – 'Ничије дете', 'Агапе', а пре пар месеци сам почео да снимам серију 'Група'. Иако сам на почетку бежао, схватио сам да је глума моја судбина".

Каже да му није било тешко да уђе у Вањин лик, којег је доживео као храброг, одлучног момка који не пристаје на компромисе.

„Вању сам доживео као младог човека који улази у свет криминала не због личних интереса – новца или било чега другог, већ искључиво из освете за братом. Схватио сам га као неког ко плива у том свету, а заправо уопште није део тога".

Са те страна, каже Денис, као глумац га je разумео и није му било тешко да га оправда. 

„То што Вања ради, уопште није лако. Посебно није лако узети пиштољ, пуцати и убити неког. Са те стране мислим да је јако храбар и одлучан момак који не пристаје на компромисе".

Вања није искључиви негативац, каже млади глумац, већ младић кога жеља за осветом уводи у свет криминала.

„Сматрам да ниједан лик није црно-бео и да особине зависе од контекста. По мом мишљењу он је позитиван лик и тако сам га доживео. Да ми је друг ја бих свакако стао у његову  одбрану".

Додаје да није успео да нађе паралелу са Вањом, али је, како каже, окружен његовим другарима.

„На неки начин су свима нама ти ликови блиски, виђамо их сваког дана. Сви се са тим сусрећемо у неком периоду живота, са те стране ми није било тешко да то одиграм и да разумем животе те деце која нису свесна коју одговорност носе њихова дела и све то што раде".

„Група" је многе натерала да другачије виде криминални миље, нарочито младе.

„Криминал је наша свакодневница, а на појединцу је да ли ће га и сутра живети. Свако има своје разлоге, али можда проблем није у појединцима него у систему у којем су/смо". Можда младима није пружена перспектива. Можда млади нису свесни да знањем могу нешто да ураде и можда виде кримнал као алтернативу за неку брзу лову".

Серија, каже, описује са каквим се све искушењима сусрећу млади током свог одрастања и позива родитеље да разговором и разумевањем допру до своје деце.

„Млади нису свесни својих поступака и последица које та дела носе са собом. Мислим да је од велике важности улога родитеља у нашем одрастању и касније у неком усмеравању, и мислим да је ова серија првенствено намењена родитељима, да они постану свесни шта им се дешава са децом јер она нису свесна. Наравно, сви знају да се нека деца дрогирају у школама, да се дрога дилује, али ако се то приказује у серији јавно, ако се о томе продискутује код куће, можда се стање промени. Родитељи треба да нађу начин да допру до своје деце, не силом, ту су разговор, љубав, разумевање и неке ствари које нама као деци олакшавају одрастање". 

Улога Вање била је изазов, али је, каже успешно изнео захваљујући подршци старијих колега.

„Сваки нова улога је за мене изазов, лик Вање је наравно био један од таквих. На факултету сам стекао добру подлогу за рад те се лако адаптирам за различите процесе-улоге. Овај је био посебно изазован јер је било доста старијих колега у подели који су нам, наравно, били искуствена подршка. За све оно што је нама млађим глумцима падало тешко у том тренутку, што нисмо знали како да урадимо, они су нам пружили помоћ, и зато сам уживао током снимања".

Прве награде са 13 година 

Дениса је домаћа и међународна публика упознала пре пет година као дечака Хариса у филму „Ничије дете", и Башкима у „Енклави", имао је само 13 година.

„Свака улога има свој терет, улога Башкима ми је легла, утолико више што сам живео близу Албанаца".

Иако, врло млад, добитник  је бројних признања, међутим, како каже, награде нису нешто што му је неопходно.

„Драго ми је због награда, али нису нешто што ми је неопходно. Мени су нови  пројекти потврда да свој посао добро радим, а не награде".

Све што му се дешавало претходних година оставило је, каже, утицаја, али се он потрудио да остане човек.

„Када бих се вратио у прошлост, изабрао бих исти пут и поновио све своје грешке. Кад бих имао прилику да сада сретнем 13-годишњег Дениса, саветовао бих га да настави да ради оно што воли, јер ме је то увек чинило срећним, а то је најбитније".

Као највећи квалитет наводи стрпљење, а срећу и мир проналази у, како каже, правим људима.

„Где год да сам радим на себи, углавном је то факултет. Такође, волим да читам, али и да проводим време са својим пријатељима - Павлом Менсуром и Мином Совтић који су ми  пружили подршку од првог дана када сам дошао у Београд и уписао ФДУ".

Не бежи од иностране каријере, али пре свега жели да се опроба на даскама које живот значе.

"Што се тиче иностране каријере, ако буде биће, приоритет ми је да завршим факултет и заиграм у позоришту". 

Живео је у Звечану, али и не сматра да му је било шта ускраћено, да је имао лошије детињство од других.

„До уписа ФДУ живео сам у Звечану и захвалан сам родитељима на детињству које су ми обезбедили. Сматрам да географска одредница не одређује ваше детињство већ људи".

Млади глумац тренутно ради на два нова пројекта, и како каже, радује се новим глумачким изазовима.