Филмски фестивал у Сопоту подсетио на дело Пурише Ђорђевића

„Младомир. Презивам се Ђорђевић. Имам надимак Пуриша, тако да ме сви сад знају као Пуришу Ђорђевића и моје име се вло често употребљава кад год направим један лош филм“, духовито је напоменуо познати редитељ на отварању округлог стола.

Почаст на „Софесту“ за духовитог, самоироничног ветерана који је за својих 95 година снимио више од 70 играних и документарних дела. Пионир српског и југословенског филма који је дебитовао давне 1953. године са комедијом Општинско дете, извео је домаћи филм у свет. „Златна ружа“ на Венецијанској Мостри коју је његова муза Милена Дравић добила за улогу у филму Јутро, била је прва значајна светска награда за нашу кинематографију.

„Оно што, нажалост, приликом овог случаја са Миленом нико никада није поменуо, ја сам са Миленом снимио једанест филмова и да парафразирам као добру реченицу – то је био најдужи филмски брак у свету“, подсећа филмски ветеран.

Историчар филма, Радослав Зеленовић, наглашава да његова трилогија Девојка, Сан, Јутро, а потом Подне, снимљени од 1965. до 1968. године је оно што ми зовемо антологијом српске и југословенске кинематографије.

„То је човек који је против свега онога што је против човека. Он је био и у свом делу, али и у практичном деловању и против својих личних револуција“, напомиње Александар Аврамовић, Уметнички директор „Софеста“.

На изложби „По јутру се дан познаје“, редослед плаката и фотографија из Пуришиних филмова у Центру за културу Сопот, уз округли сто, подсетили су фестивалску публику на живот и стваралаштво неуморног Пурише Ђорђевића.