Документарац о Николају Краснову на Мартовском фестивалу

Пре пројекције документарног филма присутнима су се обратили заменик градоначелника Андреја Младеновић и амбасадор Русије у Србији Александар Чепурин. Младеновић је истакао да је Краснов својим делом много задужио Београд.

„Успели смо само да одшкринемо та врата, нисмо још успели да их потпуно отворимо, јер је дело Николаја Краснова велико. Надам се да ћемо та врата још више отварати и да ћемо о Николају Краснову сви заједно још више сазнати, а самим тим о нашој историји и историји нашег града", нагласио је Младеновић.

Краснов заправо српски архитекта чији је допринос српској архитектури немерљив, истакао је Младеновић и изразио наду да ће током ове године реализовати оно што су обећали, да после улице и спомен плоче, Краснов добије и споменик у Београду.

Амбасадор Чепурин је истакао да је Краснов заслужио пажњу која му се указује, јер је много урадио и за Русију и за Србију и да би таква пажња требало да буде посвећена и другим важним људима у Русији и Србији.

Уочи премијере филма Од дужности и заклетве не одступај, у Дому омладине је отворена изложба посвећена делу Николаја Краснова коју је приредио архитекта Драгомир Ацовић, аутор монографије Николај Краснов - албум сећања.

„Краснов је био зналац свога заната и човек неограничене радозналости. Није робовао моди, али је није ни одбацивао. Само је веровао да је мода добра док служи човеку, никако ако човек служи моди. Краснов је стварао мале личне рајеве за потребе и према сновима својих клијената. Није презирао те своје клијенте и њихове снове, није их израбљивао, није о њиховом трошку градио своју славу, није се гнушао сарадње са другим архитектима, нити је одбацивао послове адаптација, корекција, инфериорних захвата, и зато је био непоновљив“, навео је Ацовић.

Човек који је саградио Ливадију за 14 месеци, додао је Ацовић, није имао проблема са разрадом фасаде на згради коју је пројектовао неко други, или са пројектовањем столњака, украса на стоном прибору за јело, квака на вратима или дизајна ордења и накита, из простог разлога што је био најбољи, или међу најбољима, и зато што за њега није било задатка недостојног његовог дара.

„Када се летимично упознате са избором из његовог монументалног опуса, видећете да је са подједнаком пажњом и поштовањем градио скромне виле и раскошне дворце, да је суверено владао стиловима, детаљима, техником и уметношћу, било примењеном или чисто ликовном. Видећете да он није стварао архитектонску школу или градитељску демагогију. Он је стварао амбијенте и светове, са поједнаком лакоћом, без обзира да ли се радило о интерпретацији античких стилова, романике или готике, ренесансе или барока, неокласицизма или оријентализма. Он је то могао јер је поседовао знање, и зато што му је Бог дао. Оно прво се стиче великим трудом, ово друго је безусловни дар“, закључио је аутор изложбе посвећене архитекти Николају Краснову, Драгомир Ацовић.