Путинова улога у „Балканској међи“

Авиони, бомбардовање, сцене насиља, сузе и много пуцања – тако Балканска међа описује догађаје из јуна 1999, када су руски војници заузели аеродром у Приштини „пред носом“ НАТО трупа.

Занимљив заплет о никада до краја испричаним догађајима и веома реалистични аудиовизуелни ефекти гледаоце овог филма шетају кроз разне емоције од шока, преко туге до поноса. Ипак, критичари му замерају патриотски занос, пропаганду и вишак ликова. 

Милош Биковић у филму игра српског полицајца. Њега је прошлог новембра руски председник одликовао Пушкинoвом медаљом. Тада му је, каже Биковић, на опаску да ради на једном филму српско-руске копродукције, рекао да је и сам у томе учествовао.

„Он је мени тада рекао да је и он имао учешћа, на шта сам ја рекао да знам, мислећи да је можда помогао да се сними филм. Међутим, он ме је чудно погледао и ја сам схватио да можда није мислио на филм, да је можда мислио на операцију“, каже Биковић.

Љубинка Милинчић, главни уредник Спутњика у Србији, мисли да је Путин као главни човек ФСБ-а помогао у планирању те операције: „До дана данашњег та операција је тајна. Сва документа нису имали ни људи који раде на филму, а сасвим сигурно ни људи који су тада учествовали у акцији.“

Како је Путин учествовао у освајању „Слатине“, нећемо сазнати док ознака тајности не буде скинута са ове акције. Он се у филму не помиње, а радња прати одред руских војника који 1999. покушавају да задрже стратешки важан аеродром и спасу српске заробљенике.

Биковић каже да је руска публика на премијери била потресена: „Биле су врло бурне и емотивне реакције и ја сам видео неколико људи да уплакани излазе из сале“, описује Биковић.

Димитрије Војнов, сценариста и филмски критичар, каже да ће се филм допасти домаћој публици: „Филм је ескапистички, нуди наду, утисак да правда може да победи и у том погледу ја мислим да ће га наша публика изузетно волети.“

Љубинка Милинчић и Александар Митић су новинари који су били на Косову када су Руси 1999. дошли са тенковима. Сведоче да је тај тренутак за Србе био заиста филмски.

Љубинка описује да су Срби тада бацали цвеће на Русе, радовали се: „Покушавали су да се попну на тенкове, махали заставама, српским окренутим наопако. Мислили су: ево, дошли су Руси и сад ће нас они заштитити. 

Митић се такође сећа тог доласка руских војника у Приштину. „Тих неколико сати те приштинске вечери изгледало је као да су се сви Срби из Приштине и околине окупили у центру града, нажалост не знајући да ће им то бити последња заједничка ноћ у њиховом граду.“

У филму видимо како руски десантни одред заузима „Слатину“. Они покушавају да сачувају положај, људске животе и дочекају остатак руских снага које долазе из Босне и Херцеговине, где су били у међународној мисији.

Митић каже да је тек касније сазнао колико је опасно било бити на аеродрому у том тренутку. „Командант НАТО-а Весли Кларк је наредио команданту КФОР-а Мајклу Џексону да пошаље хеликоптере да заузму аеродром. Он је то одбио, јер је веровао да операција неће успети и да би Срби и Руси могли да се повуку из споразума. Џексон је у својим мемоарима навео да је Кларку рекао: генерале, ја нећу да због вас започнем трећи светски рат.“

Аутентичност целе филмске приче је непроверљива због тајности ове војне операције. Редитељ Андреј Волгин је планирао да Милош Биковић игра руског војника, али Биковић је хтео да буде српски полицајац.

Учествовао је и у прављењу сценарија, а један од главних мотива му је био, како каже, да свет чује другу страну: „У више од 30 земаља је филм продат и биће приказан у Немачкој, Француској, Британији. У последњих 20 година када гледате филмове о рату на Балкану испаде само да је једна страна управу, а друга није.“

Димитрије Војнов, међутим, скреће пажњу на то да Русија нема могућност да пројектује своју војну моћ у Србији, али да већ годинама покушава да пројектује своју меку моћ. 

„То је један продукт такозваног војно-забављачког комплекса који ми већ препознајемо кроз повезаност Пентагона и Холивуда и сада то постоји и у Русији. То је једна интеграција министарстава одбране, културе и информисања, креативних индустрија, то је просто један интегрисани производ у коме је направљено једно дело које је врло ефектно, али по својој структури је са јасним пропагандним циљем“, рекао је Војнов.

Ово је још једно филмско руско остварење које буди пажњу овдашње јавности. Делом и зато што се бави темама болним за домаћу публику, која је тих година очекивала већу помоћ од Русије.

Љубинка Милинчић сматра да је Русији овај филм потребан јер описује тренутак када Москва показује да има намеру да се озбиљно врати на међународну сцену: „Русија на неки начин враћа неки свој морални дуг. Зато и улаже у то и зато и жели да се зна да је то почетак нове руске спољне политике.“

Војнов, међутим, примећује да се у филму не преза од пропаганде и поигравања са етничким стереотипима: „На пример, у филму су сви негативци црнокоси и имају црне браде и немају никакво оправдање за то што раде. Чак ни оно у америчким филмовима када негативац Арапин каже – мени је бомба убила дете, а онда Американац каже – да, али ово није начин да се то реши. Овде нема тога.“

Русија је уложила три милиона евра у овај филм, али остаје отворено питање да ли овакви филмови могу да утичу на јавно мњење. 

Војнов сматра да један филм не може да промени ништа: „Да ли амерички филмови, који су код нас радо гледани, утичу на јавно мњење? Мислим да су филмови само део машинерије која се гради кроз политику, медије и на крају популарну културу. То је све у склопу.“

Балканска међа је премијерно приказана у руским биоскопима два дана пре годишњице НАТО бомбардовања Југославије. Један руски аналитичар је написао да је реч о „патриотском филму због којег Руси не морају да се стиде“. Шта о томе мисле руски гледаоци, најбоље говори податак да је Међа била најгледанији филм протеклог викенда и да је зарадила скоро милион и по евра.