„Мали човек се бори за оно у шта верује“

Филм је настао према исповести београдске кројачице Дринке Радоњић, једне од 500 мајки, жртава познате афере крађе беба из породилишта. Њен лик у филму игра глумица Снежана Богдановић.

„Филм је прича о свим борбама, непрестаној потрази за оним што вас копка, мучи у жељи да се зна истина ма каква она била. За ову причу сам се заинтересовао још пре него што ми се родила ћерка и знао сам да не смем да дозволим да се то и нама деси“, истакао је редитељ.

Када је прочитао први чланак о крађи беба, Терзић каже да није био сигуран да ли може да верује у то, али је онда иста прича почела да се појављује у много озбиљнијим новинама.

„Политика чак има цео фолдер 'Крађа беба'“, испричао је Терзић у интервју за Танјуг.

Онда је сасвим случајно однео панталоне да му се скрате, упознао Дринку, сазнао за њену причу и добио окосницу за сценарио. Дринка је двадесет година трагала за својим изгубљеним сином.

Терзић признаје да је имао велики проблем да приђе тој теми и одлучио је да жели да сними филм о Дринкиној унутрашњој борби.

Тегобну тишину у филму повремено прекида гласан звук шиваће машине.

„На почетку сам мислио да уз помоћ шиваћих машина направимо, условно речено, музичку подлогу. У процесу истраживања сам имао музику, па сам је извукао, јер сам схватио да много страшније и сировије ви доживите ту емоцију ако је не исцртавате музиком. Онда свако доживи ту емоцију као своју, а мислим да је то поента“, појаснио је Терзић.

Исту функцију имају и дуге шетње главне јунакиње полупустим градом.

„Тај Нови Београд је такав да, кога год да ставите у њега, он је тог тренутка усамљен. Све те ствари су помогле да се увучете у њену унутрашњу борбу. Камера јој никада није иза леђа, увек је гледамо у очи и мој покушај је био да преко њених очију преносим све што она осећа“, рекао је аутор.

Ана, што је Дринкино име у филму, увек је најтамнији део кадра све до сусрета са сином, када једини пут носи бело и једини пут се осмехне.

„Све су то ситне ствари које неко примети, неко не, али доприносе емотивно ужасно снажном утиску који та жена носи са собом“, констатовао је Терзић.

Филм Шавови је једна мала прича и да су стално себи говорили мање је више, и нико није желео да цела прича иде прешироко, да обухвата елементе система, правосуђа.

Боримо се за оно у шта верујемо

„Ми свакодневно имамо контакт са системом, небитно од власти, систем постоји и мења се, а некако је увек исти и на нашу штету. Таман када помислите да смо дошли до нечег доброг, он мутира као неки вирус.

„Тако је и у филму, ви га осећате, он прети, присутан је, али оно што је важно јесте да, као што се Ана бори за оно у шта верује, тако и ми морамо да се боримо за оно у шта верујемо. Ми смо веровали у ову причу и у овај филм“, истакао је Терзић.

На питање да ли филм може да утиче на неког тамо обичног човека, гледаоца и сведока, Терзић каже да се нада, а да би Дринка рекла да од тога нема ништа.

„Ја се надам да постоји нека паметна глава која ће да каже хајде да решимо ово, хајде да кажемо страшно је, али дете вам је умрло, или страшно је, али дете вам је украдено и да они који су то учинили буду смештени тамо где треба. Само неко треба да загребе површину, да очисти ту улицу која је постала превише прљава“, рекао је редитељ.

Утисци из Берлина

Терзић оцењује да је дивно када се публика идентификује са главним јунаком.

„Свако од нас има неку своју борбу и ово је прича о свим тим борбама, о непрестаној потрази за оним што вас копка, мучи, о жељи да се зна истина ма каква она била“, истакао је Терзић.

Према његовим речима, ова прича није нешто на шта имамо ексклузивно право, јер се то се дешавало и у Аргентини, Шпанији, Ирској, верујем и у много уређенијим земљама.

„Мислим да су се у Берлину лако идентификовали не само са темом него и са чињеницом да се мали човек бори за нешто у шта верује“, рекао је Терзић.

Дринка се појављује у једној сцени у филму, биће и на премијери филма у Комбанк дворани.

Редитељ не скрива да највећу трему има од тога да ли ће се филм допасти Дринки, пошто га још није погледала.