Недеља српског филма у Пекингу

Министар Вукосављевић је у поздравном говору подсетио да је Србија партнер Кине у оквиру пројекта Један појас, један пут, који је иницирао председник Народне Републике Кине Си Ђинпинг, као и на традиционално пријатељство двеју земаља, што представља додатну основу да Србија израсте у центар кинеског улагање у том делу Европе.

Вукосављевић је нагласио да Недеља српског филма представља један од ефикасних начина за даље унапређење сарадње не само у области културе.

„Наша намера је била да прикажемо диверзитет савременог српског филма - богатство филмског израза, занимљиве теме, филмове који представљају изазов и за публику и за критичаре“, истакао је министар.

Рекао је да се у Србији годишње сними између 20 и 35 играних филмова, од чега је половина рађена у копродукцији са страним продуцентима, и додао да се све више страних филмова снима у Србији.

Вукосављевић је поменуо да је овог лета у Србији снимљен први кинески филм "Belgrade Escape" у режији Ванга Жонгјана у коме главне улоге играју кинеска звезда Ендрју Каи Лин и познати српски глумац Драган Мићановић.

Министар је додао да би следећи корак могао да буде договор између двеју влада о филмској копродукцији.

Министар Вукосављевић је и симболично предао филмску траку придруженом директору Јавног одељења пекиншког комитета Комунистичке партије Кине и директору Пекиншког центра за промоцију културе и креативних индустрија Меи Сонгу, који је званично и отворио манифестацију.

Рeдитељ Горан Радовановић наводи да је реакција публике била емотивна.

„Имао сам утисак да су људи заиста искрено, дубоко доживели филм“, изјавио је Радовановић Танјугу након пројекције филма и разговора са публиком у пекиншком биоскопу „Golden Avenue“.

Филм је, као и на свим другим континентима, где је претходно приказан, изазвао врло емотивне реакције гледалаца.

„Највише их је занимала емоција, детињство, рат, та немоћ, повређено детињство, све оно што занима људе широм света“, приметио је Радовановић.

Каже да воли и када се свој филм прикаже и у Ларазевцу, али је лепо комуницирати са људима из далека.

„То је потврда да креирамо универзални језик и да наше дело постаје део неких људи који живе далеко“, додао је редитељ.

У наредних седам дана у седам биоскопа у Пекингу приказиваће се поред Енклаве, и Unplugged Младена Ковачевића, Бићемо прваци света Дарка Бајића, Споменик Мајклу Џексону Дарка Лунгулова и Кад љубав закасни Ивана Стефановића.

Шеф међународне сарадње у Филмском центру Србије Мирољуб Вучковић рекао је да су желели да покажу разноврсност савремене српске кинематографије и да је „Недеља српског филма“ резултат Меморандума о сарадњи који су потписали прошле године са Пекиншким бироом за штампу, радио и телевизију.

„То је велики корак у препознавању могућег партнерства које је потврђено и на серији састанака које смо имали данас и које ћемо имати сутра. Ти састанци су везани за сарадњу у области продукције, заједничког наступа на трећем простору и за сарадњу у процесу дигитализације биоскопа у Србији“, истакао је Вучковић.

Додаје да је захваљујући Уредби о стимулисању продукције аудиовизуелних дела, која је усвојена 2016. године, две кинеске продукције су добиле повраћај дела средстава утрошених за снимање у Србији и том приликом српски партнери нису били копродуценти већ су били носиоци техничких услуга. 

„Наш циљ је да се потпише уговор између Кине и Србије у области заједничке продукције, а као још једна последица потписаног меморандума је избор филма 'Кинески без муке' за пилот пројекат на плану копродукције Србије и Кине. Тај пројекат је у фази развоја и у Србији и у Кини јер свака продукција поштује правила игре у земљи партнеру“, рекао је Вучковић.

У Пекингу борави и редитељ Младен Ковачевић, чији се филм Unplugged налази на програму „Недеље српског филма“, а који је прошлог месеца у Кини завршио снимање свог новог остварења Срећна Нова, Иву.

Ковачевић је све укупно провео четири седмице у Кини снимајући о граду Иву у коме се налази 600 фабрика за производњу новогодишњих украса за читав свет, приказујући свакодневницу кинеских радника и власника фабрика.

„Идеја јесте била да што боље прикажемо кинеску свакодневницу и живот у Кини, јер се већина документрарних филмова из Кине баве контроверзним темама“, објаснио је Ковачевић.

Каже да Кина није хомегена земља и да тврдити то, било би као када бисмо покушали да хомегеницујемо Европу.

„Можда су још драстичније разлике. У Кини се говори више од 200 дијалеката и не могу међу собом да се разумеју. То су чак различите културе, а у фабрикама раде људи из најразличитијих делова Кине. Урбани живот у Кини је као и на сваком другом месту, глобализација је учинила своје. Млади у Кини раде исте ствари као у Берлину, Паризу, Београду, док су плате неквалификованих радника у фабрикама од 500-600 евра па до пар хиљада евра“, објаснио је Ковачевић, додавши да фасцинантно звучи да Кини недостаје радна снага, али да је то истина.

О сарадњи Србије и Кине у области кинематографије каже да постоји обострани ентузијазам, али да на томе треба радити.

„Мој филм је копрпдукција неколико европских земаља, а Кина није учествовала, с тим што цу сви чланови екипе осим сниматеља били Кинези који раде за локалну продукцију која је била плаћена за услуге. Кина је изузетно комплексна и велика и са њима се ствари не договарају лако“, рекао је Ковачевић.

Приметио је да се у Кини све више филмова купује, али се мало приказују.

„Приказују се велики холивудски филмови, неки велики европски, али не и уметнички којима се ми бавимо. У Кини постоје две дистрибутерске куће које имају право да увозе и дистрибуирају иностране филмове и тај процес је врло компликован“, констатовао је Ковачевић.

Каже пак да Србија много може да научи од Кине, где се ниједна одлука не доноси олако, али и да је Србија врло занимљива Кинезима.

„Ми смо једина држава у Европи за коју Кинезима није потребна виза и ми смо једини који могу да путују у Кину без визе и они то страшно поштују. Постоји и та нека традиција поштовања због Југославије и југословенског филма. Ја сам наилазио на људе по малим местима који су гледали партизанске филмове, који певуше мелодије из филмова Мост и Валтер брани Сарајево, који знају за Бату Живојиновића. То није мит и та веза између Србије и Кине постоји“, истакао је Ковачевић.

„А колико Србија може да понуди Кини? Можда и може. Србија и представља на неки начин мала врата Кини за Европу, али нема никакве дилеме да ми можемо много да научимо од Кинеза“, закључио је Ковачевић.