Горка истина о црној кафи: да ли сте „мрачни“ или не

Да ли јутро започињете јаком црном кафом без шећера или вече завршавате џин-тоником? Према студији психолога Кристине Саглоглу и Тобијаса Грајтемајера са Универзитета у Инсбруку, објављеној 2015. године у часопису Аppetite, ваш избор пића могао би да открије више од пуке навике.

Истраживање, које је обухватило скоро хиљаду испитаника, показало је да постоји значајна веза између уживања у горким укусима и склоности ка такозваним мрачним цртама личности. Учесници су прво оцењивали колико воле намирнице из четири категорије укуса – слатке, слане, киселе и горке, а затим су попуњавали упитнике који мере макијавелизам (склоност манипулацији), нарцизам (претерана самозаокупљеност), психопатију (недостатак емпатије) и свакодневни садизам (уживање у туђој патњи). Резултати су били јасни: склоност ка горком показала се као најснажнији показатељ за све наведене особине.

Корелација, не узрочност

Кључно је разумети да ова студија указује на корелацију, а не на узрочну везу. Другим речима, то што неко воли горку храну не значи да га је она учинила безосећајним, нити да ће промена наруџбине у кафићу променити нечији карактер.

Аутори студије, Саглоглу и Грајтемајер, понудили су објашњење. Они сматрају да би заједнички именитељ могла да буде општа толеранција на непријатне или аверзивне сензације. Особа која лакше подноси горчину на језику можда, одвојено од тога, лакше подноси и тешке социјалне интеракције или има смањену осетљивост на туђу патњу. У прилог опрезу иду и каснија истраживања.

Студија у којој су анкетирани студенти са Ролинс колеџа из 2017. године, иако спроведена на малом узорку од 40 учесника, није успела да понови налазе о вези између горког укуса и психопатије. С друге стране, један свеобухватни систематски преглед 24 различите студије из ове области потврдио је да веза између склоности ка горком и антисоцијалних особина и даље постоји, али су и сами аутори позвали на додатна истраживања са стандардизованим методама.

Генетика као кључни фактор

Новија истраживања нуде потпуно другачију перспективу која се удаљава од психологије и залази у поље генетике. Студија спроведена на Универзитету Нортвестерн сугерише да склоност ка црној кафи можда уопште није повезана са карактером, већ са начином на који наше тело обрађује кофеин. Истраживачи су открили да особе са специфичном генетском варијантом која омогућава бржи метаболизам кофеина имају већу вероватноћу да пију кафу без млека и шећера.

Објашњење је логично: ове особе науче да повезују природну горчину кафе са њеним брзим и снажним стимулативним ефектом. Пошто тај ефекат код њих краће траје, они теже да пију више кафе како би одржали ниво будности, а временом развијају толеранцију, па чак и љубав према интензивном, горком укусу који асоцирају са жељеном дозом енергије.

На крају,изгледа да је наша палета укуса обликована сложеном интеракцијом генетике, психологије, културе и личних искустава. Многи укуси, попут пива, вина или љутих папричица, у почетку су непријатни, али временом постају стечени и вољени кроз поновно излагање и социјални контекст.

Посматрати нечију комплексну личност на основу тога да ли додаје шећер у кафу представља забавно, али и претерано поједностављено тумачење науке која је и сама још увек у потрази за коначним одговорима.