„Други мозак“ у цревима могао би да буде кључ за разумевање затвора и болова у стомаку

Затвор и болови у стомаку често се јављају истовремено, али научници још увек не разумеју у потпуности како нервни систем усклађује кретање садржаја кроз црева са осећајима који настају унутар дигестивног тракта. Нова студија спроведена на мишевима идентификовала је групу неурона која би могла да има важну улогу у оба процеса.

Када су истраживачи активирали ове ћелије у изолованом дебелом цреву, фекалне масе су се чешће кретале напред. Међутим, када су исте неуроне активирали код живих мишева, животиње су показале понашања која се доводе у везу са болом или нелагодношћу.

Према ауторима, резултати указују на могућност да исти неурони у цревима координишу и кретање садржаја кроз дебело црево и начин на који организам осећа шта се дешава унутар дигестивног система.

Студија је тренутно доступна као препринт на платформи bioRxiv и још није прошла процес рецензије.

Дигестивни тракт садржи разгранату мрежу нервних ћелија познату као ентерички нервни систем. Он се често описује као „други мозак“, јер регулише варење и координише контракције мишића које потискују садржај кроз црева.

Истраживање објављено 2025. године у часопису Nature показало је да различите хранљиве материје активирају различите групе ентеричких неурона код мишева, што представља додатни доказ да нервни систем црева може да препознаје и разликује сигнале који настају унутар самог црева.

Ипак, ентерички нервни систем садржи велики број различитих врста неурона, а научници и даље настоје да утврде улогу сваке од тих популација.

У овом истраживању научници су анализирали податке о експресији гена како би пронашли маркер који разликује сензорне неуроне унутар црева од нервних ћелија које повезују црева са мозгом и кичменом мождином. Анализа их је довела до гена Pdyn, који кодира протеин продинорфин.

Користећи генетски модификоване мишеве, истраживачи су пратили неуроне повезане са овим геном и утврдили да су концентрисани унутар сопственог нервног система дебелог црева, при чему неки од њих чине део нервне мреже која контролише покретљивост црева.

То је омогућило научницима да проучавају специфичну групу неурона за коју се сумња да учествује у покретању садржаја кроз дебело црево.

Испитивање њихових електричних особина показало је да реагују кратким, брзим импулсима – производе један или два сигнала након стимулације, а затим престају да реагују чак и ако се стимулација настави.

Могућа веза између покретљивости црева, бола и упале

Истраживачи су потом активирали ове неуроне помоћу светлости како би испитали њихов утицај на кретање садржаја кроз црева. Када су стимулисали неуроне у дебелом цреву које је било издвојено из тела миша, фекалне масе су се померале напред.

„Наши ex vivo експерименти пружају најјачи доказ за то“, изјавио је Данијел Вербаро, педијатар и лекар-научник са Медицинског факултета Универзитета Вашингтон у Сент Луису.

Пошто је дебело црево било издвојено из организма, више није примало сигнале из мозга, кичмене мождине или спољашњих нерава, што је омогућило истраживачима да виде шта нервне ћелије самог црева могу да постигну без утицаја остатка нервног система.

Ипак, када су исти неурони стимулисани код живих мишева, није дошло до промене количине излучене столице.

Вербаро сматра да је разлог у томе што покретљивост црева код живог организма зависи и од сигнала ентеричког нервног система и од нерава који се налазе ван црева. „Вероватно комбинација ових спољашњих сигнала и сигнала ентеричког нервног система контролише покретљивост гастроинтестиналног тракта код миша“, рекао је он.

Иако стимулација није утицала на количину столице, код мишева је изазвала другачију реакцију. Животиње су се укочиле и затезале подручје око очију, што се код мишева сматра показатељем бола или нелагодности.

То указује да би ови неурони могли да учествују не само у покретању садржаја кроз црева, већ и у начину на који организам осећа дешавања унутар дигестивног тракта. Ипак, истраживачи истичу да још не знају шта су мишеви тачно осећали нити да ли ови неурони непосредно изазивају бол.

„Још нисмо разјаснили како су ове функције међусобно повезане“, казао је Вербаро.

Научници су такође утврдили да ови неурони поседују особине које би могле да им омогуће да препознају сигнале повезане са упалом.

„Ови неурони код здравих мишева испољавају подјединице рецептора за цитокине, што нас наводи на претпоставку да би могли директно да реагују на упалу“, објаснио је Вербаро.

Слични ентерички неурони пронађени су и у људским цревима, али за сада није познато да ли и код људи имају исти утицај на покретљивост црева и осећај бола.

„Верујем да ће нам овај рад на крају помоћи да боље разумемо гастроинтестиналне симптоме код људи“, рекао је Вербаро.

„Мислим да ће бити од суштинског значаја да утврдимо да ли и људски ентерички неурони учествују у настанку цревног бола. То ће нам омогућити да развијемо боље стратегије усмерене на покретљивост црева и/или ублажавање бола.“

Према ауторима, ови резултати би у будућности могли да допринесу бољем разумевању стања као што су хронични затвор и синдром иритабилног црева. Међутим, истраживачи наглашавају да ова обољења нису била предмет ове студије и да ће резултати морати да буду потврђени додатним истраживањима, с обзиром на то да рад још није прошао стручну рецензију.