Бактерија која је донела Нобелову награду: Како се данас боримо против упорног узрочника гастритиса и рака

Проблем резистентности хеликобактера поново је постала актуелна пошто је познати биохакер Брајан Џонсон недавно открио да болује од гастритиса, упале слузнице желуца коју најчешће узрокује управо ова бактерија.

Прича о њој почиње 1982. године, када су два аустралијска научника, Робин Ворен и Бари Маршал, представили своја запажања о необичним микроорганизмима који живе у људском желуцу. Њихова радикална теза да те бактерије узрокују гастритис наишла је на опште неповерење медицинске заједнице, која је узроке гастритиса и чира традиционално приписивала стресу и прекомерном лучењу желудачне киселине.

Да би убедио скептике, Маршал је извео данас чувени експеримент: попио је културу ових бактерија и убрзо развио тежак облик гастритиса, доказујући своју теорију на сопственом примеру. Бактерије, које су касније назване Helicobacter pylori, имају облик закривљених штапића са снопом структура налик бичевима, званих флагеле, које им омогућавају кретање по желуцу.

За откриће везе између хеликобактер пилорија, гастритиса и пептичких улкуса, Маршал и Ворен су 2005. године добили Нобелову награду за физиологију и медицину.

Тихи путник са опасним последицама

Процењује се да је скоро половина светске популације заражена бактеријом хеликобактер пилори, што је чини једном од најраспрострањенијих инфекција на свету. Преваленција варира од земље до земље, а највиша је међу старијим особама.

До инфекције углавном долази у детињству, највероватније преносом са мајке на дете, и у већини случајева бактерија остаје у организму доживотно. Већина заражених и не зна да у себи носи овог „путника", јер не осећа никакве симптоме.

Међутим, код отприлике 15 до 20 одсто инфицираних, хронични гастритис, годинама касније, може да доведе до озбиљних болести. Најпознатији су пептички улкуси, односно чиреви, болне ране на слузници желуца или дванаестопалачног црева.

Осим тога, ова инфекција може да изазове и два типа рака: ретки МАЛТ лимфом и знатно чешћи аденокарцином желуца. Сматра се да је хеликобактер пyлори одговорна за најмање 90 одсто случајева овог карцинома, који је пети најчешћи узрок смрти од рака у свету. До болести долази услед генетских оштећења ћелија желуца изазваних сталном и тешком упалом.

Изазови лечења у ери резистентности на антибиотике

Пре открића Ворена и Маршала, пацијенти са чиром су годинама патили, а узрок рака желуца био је непознат. Данас се пептички улкуси успешно лече, а искорењивање инфекције драстично смањује ризик од настанка карцинома.

Људи са стомачним проблемима могу да се тестирају на присуство бактерије путем теста даха, анализе столице или током ендоскопског прегледа.

Ипак, лечење инфекције хеликобактер пилори није једноставно као код већине других бактерија. Терапија је комплексна и најчешће укључује комбинацију два или три антибиотика уз лек из групе инхибитора протонске пумпе, који привремено смањује лучење киселине у желуцу.

Највећи изазов данас представља све већа отпорност бактерије на антибиотике. У многим деловима света, отпорност на кључне антибиотике попут кларитромицина премашила је 15 одсто, што је праг изнад којег се њихова примена више не препоручује као почетна терапија.

Због тога се медицинске смернице стално ажурирају. Као нова прва линија лечења сада се препоручује такозвана четворострука терапија са бизмутом. Такође, развијају се и нови лекови, попут вонопразана, који снажније и дуготрајније сузбија лучење киселине, чиме се повећава ефикасност антибиотика. Терапије засноване на вонопразану показују високу стопу излечења, чак и код сојева отпорних на уобичајене антибиотике.

Иако је Маршалово и Вореново откриће трансформисало лечење милиона људи, прича о Helicobacter pylori далеко је од завршене. Трка између развоја нових терапија и способности бактерије да им се прилагоди дефинисаће будућност борбе против једног од најчешћих узрочника рака на свету.