Колико је деменција озбиљан проблем, знају само они који у свом окружењу имају оболелог

Старење готово неизбежно прати деменција. Процењује се да је у Србији дементна свака десета особа старија од 65 година. Алцхајмер, као облик деменције, је неизлечива болест - која настаје споро, у почетку делује безазлено, а када болест узме маха, због ње пати цела породица. Како препознати прве симптоме, како успорити напредовање болести и каква помоћ и подршка би била драгоцена оболелима и њиховим породицама.

Колико је деменција озбиљан проблем, знају само они који у свом окружењу имају оболелу особу. „Није лако када вас мајка која вас је волела до јуче, уопште не препознаје, када не реагује на било каква упутства која јој дајете, када ништа неће…..“, каже Надежда Сатарић из Удружења оболелих од деменције.

„Дементни пацијенти могу да буду анксиозни, јер кажу да је анксиозност и неоправдани, недефинисани страх, повезан са губитком памћења“, напомиње неуролог проф.др Елка Стефанова.

На први симптом, заборавности, обично се не реагује. Тек када почну да се дешавају озбиљније ствари, болест је узнапредовала.

„Пацијенти маскирају болест, не јављају се лекару, не траже помоћ и када дођу њихове драге особе, да их питају како су и не примете болест, јер немају времена да се друже, и не примећују муку пацијента.Обично буде касно када примете болест“, истакла је Нада Сатарић.

Ако особа не памти новије догађаје, има халуцинације, не орјентише се у простору, то су упозоравајући знаци. У поодмаклој фази болести, морају да буду под сталним надзором. Тада највећи терет сноси углавном породица, којој је потребна подршка.

„Чести су и примери да такве пацијенте оставе под кључом код куће или да их посматрају кроз камере с посла. То је тешка мука, а да не причамо о финансијким изазовима јер је неговање особе са деменцијом скупо. Сродници морају да плаћају и додатно неговатеље што месечно зна да изађе више од хиљаду евра“, додаје Сатарићева.

Онима који сведоче менталном паду својих најближих, свакодневни живот се претвара у нерешиве загонетке, попут оне како да их тргну из фазе у којој праве измаштане приче, или како да реагују када их питају нешто што су им управо рекли.

„Не треба се превише објашњавати око таквих ствари, треба скренути тему на нешто друго, бавити се нечим другим, нечим што је прикладно и што годи самом пацијенту. Заједничко дружење, гледање старих слика, онога чега се они сећају, треба шетати, одржати одређен степен функционалности“, саветује проф. др Елка Стефанова.

Када породица није у прилици да о њима непрестано брине, ту су неговатељи. Међутим, и неговатељи често оболевају – физички и ментално, а неки морају и да напусте посао. У Србији и даље не постоји систем подршке породицама попут дневних центара и саветовалишта за негу.