Научници коначно знају зашто су неки људи добили ковид, а други нису

Истраживачи са Универзитета Калифорнија у Лос Анђелесу, у сарадњи са колегама са Универзитетског колеџа у Лондону, Института Велком Сангер и Краљевског колеџа Лондон у Великој Британији, покушали су да одговоре на ово питање користећи прво контролисано истраживање на свету по „инфективном моделу“ за ковид – где су волонтери намерно били изложени САРС-КоВ-2 вирусу који изазива ковид, како би се могао детаљно проучавати.

Невакцинисани здрави добровољци без претходне историје ковида били су изложени – преко спреја за нос – изузетно ниској дози оригиналног соја САРС-КоВ-2. Добровољци су затим помно праћени у карантинској јединици, уз редовне тестове и узорке како би се проучио њихов одговор на вирус у високо контролисаном и безбедном окружењу.

За недавно спроведену студију, чији резултати су објављени у часопису Нејчер, научници су прикупили узорке ткива које се налази на средини између носа и грла, као и узорке крви од 16 добровољаца. Ови узорци су узети пре него што су учесници били изложени вирусу, како би се добили основни параметри, а затим у редовним интервалима.

Узорци су затим обрађени и анализирани коришћењем технологије секвенцирања једне ћелије, што им је омогућило да екстрахују и секвенцирају генетски материјал појединачних ћелија. Користећи ову најсавременију технологију, могли су да прате еволуцију болести са невиђеним детаљима, од пре-инфекције до опоравка.

На изненађење научника, открили су да, упркос томе што су сви волонтери пажљиво изложени истој дози вируса на исти начин, нису сви на крају били позитивни на ковид-19.

У ствари, успели су да поделе добровољце у три различите групе заражености. Шест од 16 добровољаца развило је типичан благи облик ковида, на који су били позитивни неколико дана са симптомима сличним прехлади. Ову групу су назвали „група трајне инфекције“.

Од преосталих десет добровољаца који нису развили трајну инфекцију, што указује на то да су били у стању да се боре против вируса у раном стадијуму, три су развила „средњу“ инфекцију са повременим појединачним позитивним вирусним тестовима и ограниченим симптомима. Њих су назвали „групом пролазних инфекција“.

Последњих седам добровољаца је остало негативно на тестирању и нису развили никакве симптоме. Ово је била „група абортивне инфекције“, што је била прва потврда постојања абортивних инфекција, које су раније биле недоказане. Упркос разликама у исходима инфекције, учесници у свим групама су делили неке специфичне нове имунолошке одговоре, укључујући и оне чији је имуни систем спречио инфекцију.

Када су упоредили време ћелијског одговора између три групе волонтера, видели су различите обрасце. На пример, код пролазно заражених, код којих је вирус само накратко откривен, видела се јака и тренутна акумулација имуних ћелија у носу један дан након инфекције.

Ово је било потпуно у супротности са групом са трајном инфекцијом, где је примећен каснији одговор, тек пет дана након инфекције који је потенцијално омогућио вирусу да се задржи.

Код ових људи, успели су да идентификују ћелије стимулисане кључним антивирусним одбрамбеним одговором у носу и крви. Овај одговор, назван „интерферонски“, један је од начина на који наша тела сигнализирају нашем имунолошком систему да помогне у борби против вируса и других инфекција.

Научнике је изненадило и откриће да је овај одговор установљен у крви пре него што је откривен у носу, што указује да се имуни одговор врло брзо шири из носа.

Заштитни ген

На крају, идентификован је специфичан ген назван ХЛА-ДКА2, који је експримиран (активиран да производи протеин) на много вишем нивоу код добровољаца који нису развили трајну инфекцију и стога би се могао користити као маркер заштите. У том случају ове информације би могле да се користе и за откривање оних који ће вероватно бити заштићени од тешког облика ковида.

Како наводе истраживачи, ови налази им помажу и да попуне неке празнине у знању, дајући им много детаљнију слику о томе како наша тела реагују на нови вирус, посебно у првих неколико дана инфекције, што је кључно.

Ове информације могу да се користе и за поређење са другим подацима који се тренутно генеришу, посебно тамо где су волонтери тестирани на друге вирусе и нове сојеве коронавируса. За разлику од прве студије, у наредној ће углавном бити укључени волонтери који су вакцинисани или природно заражени – то јест, људи који већ имају имунитет на ковид.

Такође, ова студија ће имати значајне импликације на будићи третман и развој вакцина. Можда ће моћи да се идентификују нови начини изазивања заштите, а истовремено помоћи у развоју ефикаснијих вакцина за будуће пандемије.

У суштини, научници сматрају да је ово истраживање корак ка бољој припремљености за следећу пандемију.