Колико смо далеко од терапије по мери пацијента

Персонализована медицина подразумева прилагођавање терапије сваком појединачном пацијенту. Пре свега његовим генетичким карактеристикама, одговарајућим биомаркерима и свим другим индивидуалним карактеристикама које утичу на ток и исход лечења, објашњава проф. др Јанко Самарџић.

„Постоје два аспекта у оквиру персонализоване медицине. Један аспект би био циљана терапија која подразумева да ви изолујете одговарајући биомаркер, то се најчешће примењује у терапији малигних болести, изолујете тај молекуларни механизам тумора, на који се онда врши инхибиција, односно блокада тог механизма“, наводи професор.

Ова врста циљане терапије је донела преокрет и велики напредак у третирању малитних болести, додаје фармаколог. С друге стране, постоји један општи фармакогенетички приступ где се и друге терапије – у кардиологији, неурологији, реуматологији и све више у психијатрији – практично индивидуално прилагођавају сваком пацијенту.

За циљану терапију јако је битна добра селекција пацијената, напомиње проф. Самарџић. Генетичко тестирање подразумева узимање узорка туморског ткива, ради се анализа и утврђује одговарајући молекул на који ће се усмерити терапије.

Код општег фармакогенетичког приступа углавном се селектују пацијенти који имају изразиту терапорезистенцију. Ту се узима узорак крви како би се утврдили полиморфизми који утичу на метаболизам лека.

„Ми практично хоћемо да детектујемо у читавој скупини пацијената оне који брзо метаболишу лек, пребрзо у односу на већину стандардне популације која има умерени метаболизам. Јер када брзо метаболишу лек, није им довољна стандардна доза. Опет, имамо и оне који споро метаболишу и они ће имати повећану токсичност“, истиче гост Јутарњег програма.

Успешност циљане терапије

Конвенционална цитостатска терапија је била ограничене ефикасности и уз то са низом нежељених ефеката. Циљаном терапијом се постижу изузетно добри резултати.

„Опет, постоје проблеми допремања таквог лека до туморског ткива. Постоји и проблем резистенције. Дакле, она није идеална, али је значајно унапредила лечење и коначно, продужила живот и довела до излечења пацијената“, наводи професор.

Највећи помак до сада је забележен у терапији психијатријских пацијената. На пример, код антидепресива, који су изузетно добра група лекова, 30 до 50 одсто пацијената не одреагује на први примењени лек. У конвенционалном приступу тај лек се укида и уводи следећи, па други и трећи, а персонализована медицина каже да треба урадити анализу ДНК генома, видети којом брзином се метаболише поједине групе лекова, на основу одређених ензима у јетри и да се прилагоди терапија.

„Ипак, треба имати у виду да ово нису јако доступне методе. Врло су скупе. У онкологији се рутински користе, а верујем да ћемо временом, како нам се повећава доступност, а тиме и смањује цена тестирања, како бисмо остварили циљ да персонализована медицина постане ствар избора у свим областима“, наглашава проф. др Јанко Самарџић.