Дуги ковид – пацијенти често несхваћени

Онима који желе да виде доктора Макса Пенсела потребно је пуно стрпљења. Готово 400 људи налази се на листи чекања за преглед код овог лекара из Клинике за психијатрију и психотерапију Универзитетског центра у Бону.

Сви они пате од дуготрајних последица короне и желе што пре да дођу у нову пост-ковид амбуланту у Бону.

Широм Немачке у последње време ничу овакве амбуланте. Пенселова идеја је да се детаљније испитају психолошке последице короне. „Посебно су људи између 30 и 50 година погођени овим симптомима. Реч је о људима који су на средини живота и пред којима је још много задатака.“

А с тим задацима они више не могу да се носе. Према наводима Института „Роберт Кох“, сваки двадесети заражени од короне био је на боловању најмање четири седмице.

Сваки десети се још после три месеца жали на умор и безвољност, отежано дисање или проблеме с концентрацијом и памћењем. А пола године након инфекције, један до два одсто ових пацијената развије дијагностичку слику карактеристичну за синдром хроничног умора.

Између побољшања и очаја

Међутим, истина је и да се многи пацијенти с Пенселове листе боље осећају кад дођу на ред за преглед. „Кажу ми, не знам ни да ли треба да дођем на термин, знатно се боље осећам“, каже Пенсел.

Како показују студије, неколико месеци или годину дана након инфекције, знатно мање пацијената пријављује симптоме. Али неки су још увек „очајни“.

Међутим, Макс Пенсел на консултације прима све више пацијената који пате од такозваног поствакциналног синдрома. У питању су млади људи, који се баве спортом, а развили су дуготрајне симптоме након вакцине. То је тема којој се до сада у немачкој јавности поклањало мало пажње.

То је случај и с једним младићем, који је сваког викенда бициклом возио 200 километара и припремао се за триатлон. На прегледу код доктора морао је врло брзо да стане на собном бициклу због премора. Сада је бившем триатлонцу боље, али је још увек далеко од раније снаге и кондиције.

Слабост здравственог система

Свака четврта особа која дође у пост-ковид амбуланту већ је на психотерапији. А код још 40 одсто њих, психички поремећај показује се у току прегледа. За ове пацијенте није само пењање степеницама изузетно тежак задатак, већ и суочавање с ограничењима у психи.

„Сама пандемија била је пропраћена порастом менталних болести. Немачкој треба још шири распон медицинских услуга“, сматра Пенсел.

То је апел, који би Пиа Хаудури одмах потписала. Она је једна од ретких пацијенткиња са дугим ковидом која је причу о својој болести објавила у медијима. Још је мање оних особа који помажу оболелима и који су активни у групама за самопомоћ или иницијативама као што је „Дуги ковид Немачка“.

Хаудури се бори двоструко: против сопствене болести, али и за интересе других пацијената, у оквиру иницијативе под називом „Пост ковид – опорављени, али не и здрави“ у Бону.

„Наравно да није лако изаћи на крај с таквим обољењем. Покушавамо да ступимо у контакт с политичарима у Бундестагу, с представницима пацијената, здравственим осигурањима и универзитетским клиникама, како бисмо их укључили као институције у решавање проблема“, каже она.

Хаудури жели да се немачки здравствени систем коначно усмери према пацијентима с дугим ковидом. „Када ја, као дугогодишња ковид пацијенткиња, поднесем захтев за признавање инвалидитета или за инвалидску пензију, све увек зависи од тога на каквог службеника наиђем.“

Неки лекари не верују у дуги ковид

Чини се да се нешто по том питању полако мења у Немачкој. Осигуравајуће друштво „Дебека“ први је пут навело корону као разлог за признавање инвалидитета, у комбинацији с инвалидском пензијом.

„Имали смо првих шест случајева у 2021. години, тако да им сада плаћамо пензију“, рекао је за ДПА извршни директор Томас Брам.

Пиа Хаудури жели да постигне и више. Она себе види као пионира. „Оно што нас разликује од осталих организација је то што смо имали акутно обољење и што смо релативно брзо добили медијску пажњу, док се други безуспешно боре. Неки нам говоре, вама је добро, примећују вас и помажу вам.“

Пацијенти са дугим ковидом сада завршавају код физиотерапеута, ерготерапеута и логопеда.

Пост-ковид амбуланте ничу по градовима. Све више студија бави се дугорочним последицама инфекције.

Две и по године након почетка пандемије пуно се тога променило за оболеле, али „све и даље зависи од дијагнозе и оцене коју даје лекар опште праксе“, каже Пиа Хаудури. Зато је најважније да они ствар схвате озбиљно. „Заправо, потребно је да те лечи доктор који верује у постојање дугог ковида“, закључује Хаудури.