У чему је проблем с млеком, зашто више волимо биљне напитке од крављег млека

Деценијама је кравље млеко уживало добар глас. У временима привредног чуда у Немачкој, шездесетих година прошлог века, познати рекламни слоган је гласио: „Млеко буди уморне мушкарце“. А осамдесетих је била позната крилатица: „Млеко ће то обавити“. И скоро нико то није доводио у питање. Млеко је сматрано посебно здравим, рецимо за кости, због тога што садржи доста калцијума.

Данас често чујемо да се људи жале на то да не подносе млеко или да принципијелно сумњају да је оно што је добро за теле, добро и за човека. Говори се о интолеранцији на лактозу и о добробити за животиње. И у статистикама се све ово огледа, нарочито на Дан млека (1. јун).

Немци из године у годину пију све мање млека. Немачки Савезни информациони центар пољопривреде (БЗЛ) наводи да је потрошња такозваног конзумног млека по глави становника прошле године износила просечно 47,8 литара, што је 2,2 литра мање него у истом периоду претпрошле године. То је најмања количина од почетка мерења у уједињеној Немачкој од 1991. Потрошња свих врста млека 1995. била је скоро 62 литра по становнику. Пре десет година количина се смањила на 52 литра годишње.

Нови алтернативни напици

Могући узрок опадања омиљености млека је раст потрошње алтернативних напитака на биљној бази. Они се спремају од овса, соје, бадема, индијског ораха, кокоса, пистаћа. Та замена за млеко у Европској унији не сме да се продаје под ознаком „млеко“, али га ипак сви тако називају.

Ти биљни напици одавно нису само производ за малобројне. Млеко од соје дуго је сматрано особењаштвом људи који практикују веганску исхрану. Али и млеко од овса или бадема одавно није производ за веганске чистунце или људе који пате од алергија и интолеранције на лактозу.

Критика млека потиче из посебног миљеа

„Критика млека је, погледа ли се историја човечанства у последњих седам до десет хиљада година, изразито нов феномен“, каже културолог Гунтер Хиршфелдер. Он објашњава да сумњичавост према млеку, које је хиљадама година било знак богатства, доброг живота и здравља, расте у последњих 30 година, пре свега међу младима и онима који живе далеко од сеоских предела.

Хиршфелдер је професор на Универзитету Регенсбург, а сам је, поред историје, студирао и пољопривреду. Он каже да се после окончања Хладног рата уместо леве и десне идеологије водећи наратив код многих пренео на храну. „Исхрана и пиће су преузели функцију замене са грубом шемом по којој је ‘мусли спасавање света’, док је ‘шницла – оптимизовање самог себе’.”

Према професору Хиршфелдеру, млеко у свему томе има посебно место и дискусија о њему је посебно наелектрисана. „Бело је и изгледа невино, али је у очима многих људи криво. Погони за производњу млека су за многе заводи за мучење животиња.”

Он каже да се без већих проблема може изаћи из тог круга кривице. „Биљне алтернативе за млеко не наносе никоме бол, могу се употребљавати скоро на истоветан начин као млеко, оне су фенси и ‘кул’, па је онда мото често ‘поправићу и свет и себе’.”

Млеко је било важан корак у историји цивилизације

Историјски, производња млека уз обраду земље и сточарство спада у прелазак на седелачки начин живота и тиме је важна за развој цивилизације, наглашава Хиршфелдер. „Наш језик је пун позитивних слика о млеку, помислимо само на израз – тамо где теку мед и млеко.”

Професор напомиње да су људи све до 19. века имали додира с домаћим животињама, виђали су како се музе, од малена су се разумели у те ствари. У другим деловима света, као што је Кина или арапски свет, скептичан став према млеку мање је раширен.

Историјски гледано то је мода и још није масовни феномен. Хиршфелдер додаје да би подозривост требало да важи и за индустријске продукте који су предмет јаке прераде, као на пример млеко од авене или бадема. „Није ли чак домаће млеко са путером на хлебу боље од светске трговине сојом“, каже он.

А сир?

Хиршфелдер указује на чињеницу да је сир теже заменити него млеко. „Његова масноћа, протеин, укус и особености тешко да се могу заменити коцкицама тофуа на салати или на пици“. То показује и статистика.

Постоје имитације сирева на биљној бази, такозвани аналогни сиреви. Али прави сир је постао још популарнији у последњих неколико година. Осамдесетих година прошлог века просечно је свака особа у Немачкој појела 14 килограма сира годишње, године 2000. потрошња се попела на 21 килограм, а у последњих неколико година, та количина се усталила на просечно 25 килограма по особи.