Зашто све више људи пати од хроничног умора

Умор је иначе последица превазиђености адаптационих способности организма, посебно централног нервног система, односно мозга, објашњава професор Ранко Раичевић, председник Друштва неуролога.

„Мозак је практично средиште свих средишта, јер 13 милијарди неурона су 13 милиона батерија ниске снаге. Мозак је електрично активан и може да се потроши, а може да се доведе и у стање или да се 'ресетује', да се изгуби свест, као када се дешава епилептички напад, или долази до синдрома хроничног замора, када мозак чувајући оне кључне полуге нашег одржавања – контролу рада срца, контролу рада дисања – он полако гаси поједине делове мозга, јер практично, на тај начин сам себе штити, односно штити наш опстанак“, наглашава професор.

Колико одмора нам је потребно

Све приче да можемо бесомучно дуго да радимо, као и да постоје људи који не морају дуго да спавају, су апсолутно нетачне, наглашава гост Београдске хронике.

Мозак човека мора на дневном нивоу да проведе у стању сна најмање седам сати. Ако спавамо мање, стварамо услове за развој разних психосоматских обољења. Али не ваља ни ако се спава много дуже.

„Па се каже, ако спавамо дуже од осам и по сати, због тих биохуморалних промена, хормонских промена, те осовине која је еволуциона и милијарде година су довеле до тога да се неки хормони луче у одређеним периодима дана“, додаје неуролог.

За нашу временску зону идеално време за одлазак на спавање је између 22 и 22.30, а да се устаје између шест и седам сати. Треба имати у виду да није исто ако спавамо четири пута по два сата или седам сати у континуитету.

Када се треба обратити лекару

Уколико је неко хронично јако уморан или толико раздражљив да то очигледно примећује његова околина, свакако се треба обратити лекару. Још један облик тог хроничног умора је и такозвани синдорм сагоревања.

„Сан је неопходан услов за здравље мозга“, истиче професор Раичевић.

Постковид синдром замора

Многи се жале и да после прележане ковид инфекције много заборављају, теже уче, теже се концентришу, лако се замарају и без већих физичких напора.

Професор Раичевић каже да се лекари надају да ће ови процеси бити реверзибилни и да ће се стање код ових пацијената поправити, пре свега код млађе популације.

„Али нисам сигуран да неке ствари неће остати као дуготрајна, а можда и доживотна последица. Када је почела ковид инфекција, знали смо да трећина пацијената има, такозване мождане симптоме, односно симптоме захватања централног нервног система. Оно што сигурно знамо је да је то мултисистемска болест са кључним поремећајима оштећења малих крвних судова, а мозак човека, иако чини један посто тежине, троши две трећине глукозе и петину крвотока“, објашњава доктор.

Зато све то што оштећује респирацију, односно оксидацију глукозе и потрошњу енергије, додаје професор, пре свега штетити мозгу. Зато је у овим постковид последицама мозак орган који даје највише симптома – емотивну маглу, заборавност, лошу концентрацију, лако замарање, али даје и нове факторе ризика за мождани удар, а јављају се и оштећења периферног нервног система.