Поремећаји исхране нису тинејџерски бунт, него опасне дијагнозе које могу имати смртни исход

На сваком кораку, на друштвеним мрежама нуде се различите дијете и брзи начини да се скину килограми. Најчешћи поремећаји у исхрани су анорексија и булимија. Оно што је заједничко за поремећаје исхране је да они припадају психијатријским поремећајима.

Поремећаји исхране у почетној фази често прођу неопажени за родитеље, а та фаза је од кључне важности.

„То су некако симптоми који нису неуобичајени за пубертет. Многи од њих држе дијете, врло им је важно како физички изгледају. Промене и осцилације у расположењу - све то није необично за тај узраст. Зато је вама као родитељу тешко да приметите тако нешто", рекла је у Јутарњем програму Кристин Вукашиновић из удружења за борбу против поремећаја исхране, анорексије, булимије и гојазности „Хестија"

Додаје да родитељи најчешће примете проблем код деце, када нагло почну да губе килограме, „копне" и избегавају оброке док покушавају да прикрију свој поремећај „облачењем великих дуксева, одеће у тамним бојама..."

„Морам да кажем да су родитељи, да је породица кључан фактор у борби против ових поремећаја од самог почетка. На том путу, од прве дијагностике кад се упозна болест, па на крају у тој маратонској борби коју смо прошли, а која је дуга и тешка, наилазили смо на многа неразумевања и проблеме и покушаћемо кроз ово удружење да олакшамо родитељима и помогнемо онима који имају те поремећаје", изјавила је Вукашиновићева.

Наглашава да наведени поремећаји нису хир ни бахато понашање тинејџера и младих људи, већ да су у питању озбиљне и опасне психијатријске болести које морају имати озбиљан третман, што, како наглашава - није случај.

Др Марија Ђуровић, психијатар, шеф Одсека за адолесцентну психијатрију, КБЦ „Драгиша Мишовић" додала је да је највећа смртност у психијатријским болестима управо код поремећаја у исхрани, и да се креће до 15 одсто: „Смртност настаје као последица изгладнелости, повраћања и у случају суицида".

Као посебан проблем истиче то што „адолесценти не желе да се лече, јер ту болест доживљавају као део свог идентитета".

„Девојке и младићи који имају анорексију одбијају да се лече, док особе које имају булимију саме траже помоћ, јављају се често саме, без тога да родитељи знају", каже др Ђуровић, откривајући разлоге тешкоћа при лечењу.

Важно је да родитељи примете промене у навикама у исхрани што раније.

„Уколико постоји губитак у телесној маси, уколико родитељи примете да претерано вежба, то може да траје и неколико сати дневно, или, код булимије - да једу велике количине хране, да не добијају на телесној маси, и ако после оброка одлазе брзо у купатило, може да се посумња на насилно повраћање", објаснила је др Ђуровић.

Кристин Вукашиновић је рекла да је у дијагностици и лечењу присутно извесно лутање „од лекара опште праксе, преко гинеколога, до нутриционисте".

„Примарно је да се они физички опораве, јер су услед дуготрајне неухрањености дошли у стање физичке слабости које наравно има последице. Код девојчица је то најчешће губитак менструалног циклуса, поремећени рад органа, па дисбаланс хормона и наравно да ви онда циљано третирате те соматске проблеме", испричала је Вукашиновићева.

Напади на конвенционалне методе лечења 

Докторка Ђуровић је нагласила да су поремећаји у исхрани мултифакторијалне болести и да постоји више фактора да би се развиле: „Не можемо да кажемо да су само друштвене мреже, али оне у великој мери могу да допринесу поремећајима који се дешавају младима у време сазревања, када се они боре са неким разним несигурностима".

„Преполови се до лета", „Смршај у пет корака", „Такмичење у мршављењу", „Такмичење у гладовању" - навела је докторка само неке од профила и курсева на друштвеним мрежама иза којих се крије ризик по здравље. Апеловала је на родитеље да поведу рачуна о томе какве су активности деце на мрежама, и додала да се о режиму и начину исхране једино треба консултовати са стручним лицима.

„То су, слободно могу да кажем, директни напади на медицинске и психолошке конвенционалне методе лечења. Врло је важно ко нас лечи и зашто дозвољавамо да нас лече људи који нису стручни, и немају одговарајуће знање и вештине да се баве озбиљним стварима као што су телесно и психолошко здравље", нагласила је докторка Ђуровић.

„Сама пракса каже да је њих све више, да су то проблеми којих је све више данас. Свакако да утичу културолошки фактори и мреже, на крају и медији. Некако, као да нема друштвене одговорности када су неке теме у питању и као да су ове дијагнозе ових болести о којима причамо у некаквој сивој зони, занемарене у односу на неке друге дијагнозе", сматра Кристин Вукашиновић из удружења „Хестија".