Лечење душе – психотерапеут или духовник

„Хришћанска исповест, као и она у другим религијама, где је другачије конципирана, али има исту суштину, јесте прва психотерапија. Психотерапија је и настала на тим искуствима. У неким ситуацијама исповест може имати шире и моћније дејство од психотерапије, с тим што је то религијски чин у ком не учествују само верник и свештеник, већ и Бог“, објашњава психотерапеут и теолог, Филип Стојковић, гостујући у емисији Међу световима свет, Првог програма Радио Београда.

„Код психотерапије, реч је о структурисаном плану промене коју човек жели да направи, у интеракцији психотерапеута и клијента, где постоји велики спектар могућности за то“, додаје.

Стојковић напомиње да религиозност код клијента на психотерапији, у зависности од теме и особе, може бити и повољан и ометајући фактор.

„Повољно је када религија особи даје одређену структуру, опредељеност, циљ, сврху, смисао. Тада у психотерапији можемо да се посветимо неким конкретнијим проблемима. Када тога нема, онда психотерапеут мора да се бави и тиме, што је на пример случај код третирања депресије“, истиче гост емисије Међу световима свет.

Међутим, религиозност може бити ометајућа кад код човека постоји ригиднији систем мишљења и понашања, који није адаптибилан, функционалан и рационалан. Ако га неко уверење или религија спутава да нешто промени, онда то постаје нека врста безизлаза, јер су флексибилност и прилагодљивост одлика емоционалног и менталног здравља човека.

„Психологија је наука која приступа човеку из позиције онога што он јесте и што би требало да постане у оквиру потенцијала које има. Када говоримо о религији, традиционалној пре свега, она човека не посматра само кроз природну датост, већ и кроз оно што би била његова перспектива до које треба некако да стигне или да се ка њој запути, а није му својсветна природи, већ је надилази“, наводи Филип Стојковић, уз напомену да религија посматра човека у ширем, али мистичнијем контексту.

Хомо Религиосус

„Човек је самим својим постојањем религиозан, Хомо Религиосус, коме је потребно да верује. Некада то није неко религиозно веровање, систематизације култа и одређеног божанства. Особа мора да верује, ако ни на који други начин, онда макар мора да има поверења у друге људе, у себе и своје капацитете, законе природе, космичку равнотежу. Вера је наше стремљење да се препустимо и да не држимо све конце у рукама, што нама некад теже иде“, сматра Стојковић.

Духовност се, у том смислу, може посматрати као шири појам од појма религиозности, који представља стремљење нечему што је изнад нас и индивидуална је, док релгиозност подразумева колективитет.

На питање како се у човеку боре религиозност и рационалност која одбацује догму, Стојковић одговара да не би било добро да су те две ствари потпуно сукобљене.

„Не треба заборавити да је и емоција у суштини когнитивна функција, исто као ум и рацио, али је мало другачија од ње – сазнајна је. То је она ситуација када не покушавамо да дођемо до неких одговора читајући, истражујући, већ се загледамо ка себи, ка унутра где покушавамо да нађемо одговор. То је емотивни сегмент нас, који је когнитиван. Он није ирационалан, само је другачија димензија нашег функционисања“, закључује психотерапеут и теолог Филип Стојковић.