„Памтим само сретне дане“ - у чему је корист памћења и оних лоших?

„Негативни догађаји су значајнији за опстанак човека, јер из негативних искустава учимо. Анксиозност јесте сагледавање негативних ствари у нашем животу и околностима, што нам ‘чува главу' и данас и хиљадама година уназад. То је трајна тековина људског сазревања и еволуције. Нормално је да памтимо и лоше ствари, јер су праћене јаким емоционалним доживљајима“, изјавила је психолог и психотерапеут Сања Станић у емисији Међу световима свет Првог програма Радио Београда.

На питање како упркос памћењу лоших догађаја не постати злопамтило или осветољубива особа, гошћа Ноћног програма Радио Београда 1 рекла је да је и ту најважнија превентива.

„Треба неговати код себе тенденцију да памтимо лепе ствари. Такође је важно да сагледавамо људе и догађаје мало комплексније. Када се вољно, свесно и намерно присетимо добрих ствари у нашем животу, онда имамо још један ресурс да направимо баланс између негативних и позитивних сећања, што нас доводи и до бољег баланса у нашим емоцијама“, рекла је она и додала да се памћење, у складу са тим, разликује код оптимиста и песимиста.

Психолог и психотерапеут Сања Станић је истакла како су сећања веома комплексан и чаробан механизам мозга, те да су окосница нашег идентитета и самосвести, јер повезују оно што смо некада били са тим шта нам се сада догађа и који су наши циљеви у будућности.

„Потискивање памћења је у психологији један од основних одбрамбених механизама, који нас штите од претераног бола, јаких емоција и искустава које ми не можемо да обрадимо. То јесте мотивисано заборављање, али је потискивање у принципу несвесно“, навела је Сања Станић.

Сећање и трауматска искуства

Када особа доживи трауму и има посттрауматски синдром, сећања на то имају важну улогу у њеном даљем животу, али и у начину на који ће се траума лечити.

Саговорница емисије Међу световима свет сматра да је потискивање сећања у тим случајевима ипак недовољан механизам да би се човек изборио са негативним искуством.

„Траума превазилази капацитет заборављања и она остаје у нашој меморији као жариште, које омета наше свакодневно функционисање и изазива психичку патњу. Мозак је сложен и разне његове компоненте се практично сударају при трауми. Због тога долази до тога да се код таквих догађаја у памћењу занемари хронологија дешавања или да се чак неки сегменти потпуно забораве“, закључила је Сања Станић и додала да је једна од психотерапијских техника за лечење трауме ЕМДР – терапија процесирања.