Хронична лимфоцитна леукемија, подмукла болест која може да се крије годинама

Годинама, чак и деценијама, неко може да има рак крви – хроничну лимфоцитну леукемију, а да то не зна. Обично је открије радећи крвну слику због нечег другог.

„Нека вредност када треба обратити пажњу да ти укупни лимфоцити буду преко 5.000. Значи, не леукоцити него лимфоцити, односно ако су укупни леукоцити преко 15.000, то је неки сигнал када треба одреаговати“, напомиње др Катарина Марковић, специјалиста интерне медицине КБЦ „Звездара“.

Одреаговати треба и на симптоме, када их има: Губитак телесне тежине, појачано ноћно знојење, повишена температура.

„Увећане лимфне жлезде, то наши пацијенти кажу појавиле су ми се кврге на врату, у препонама, у пазусима. То су типична места. И оно што често осећају је осећај пуноће под левим ребарним луком, што је у ствари последица увећане слезине. Поред тога, оно што пацијенте често доводи код доктора су честе инфекције. Пацијенти који мало-мало, па имају упалу плућа или већ неке сличне инфекције“, додаје докторка Марковић.

Пошто им доктор саопшти да заправо имају хроничну лимфоцитну леукемију, која се још назива и споронапредујућа леукемија, пацијенти очекују терапију.

„Постоје јасно одређени критеријуми који пацијенти су за лечење. Постоје пацијенти који имају ту болест и који ће са њом проживети пун свој животни век како би проживели и да немају ту болест и ни у једном тренутку неће захтевати терапију“, напомиње др Катарина Марковић.

„Трећина пацијената изискује лечење одмах по постављању дијагнозе. Трећина пацијената се прати на редовним контролама, на три месеца, на шест месеци, па у неком тренутку испуне критеријуме за лечење. Док, тећина пацијента никада не буду кандидати за лечење“, наглашава др Дарко Антић, директор Клинике за хематологију Клиничког центра Србије.

Када стање, ипак, захтева лечење, неколико врста терапија је у оптицају.

„Постоји лечење применом цитостатика, применом имуно терапије, односно тзв. таргет лекова који циљано делују на болесне лимфоците, или њиховом комбинацијом. Оно што је јако битно, осим доступних лекова, пацијенти могу да буду укључени у клиничке студије. Сва три типа лечења су доступна у нашој земљи, али начин на који се пацијент лечи зависи искључиво од тога како се процени биологија, односно карактеристике саме болести“, напомиње др Антић.

Да није сам, већ да има подршку, важно је да пацијент осети када сазна такву дијагнозу, сматрају у Удуржењу „Липа“. Кажу, омогућавају разговоре са психотерапеутом. Примећују да велики број здравствених установа нема онколошког психијатра. Не тражи свако психолошку подршку, а можда му и те како треба.

„Мислим да би лекар можда требало да иницира, или да систем постави тако да пацијент са тежом дијагнозом треба да обави један разговор са психологом. Просто да би могло да се испрати његово ментално здравље. Бројни пацијенти се у тренутку суоче добро са дијагнозом коју су добили, али се неки пробеми јављају касније у току лечења када просто осете саму тежину лечења и тих терапија“, објашњава Александра Младеновић из Удружења „Липа“.

Ко је под терапијом, важно је да се консултује о исхрани и физичкој активности, кажу стручњаци. И свакако, водити рачуна о свом имунитету, који је због болести већ нарушен.