Многи звуци су нам непријатни, али не значи да патимо од мизофоније

Иако мизофонија, како се овај поремећај стручно назива, у међународној класификацији болести још увек нема статус дијагнозе, лекари сведоче да се све више људи жали на ове симптоме.

„Зашто настаје мизофонија, ми то још увек не знамо. Малте не сви испитаници који болују од мизофоније и који имају тај проблем, наводе да већ од раног детињства почињу да буду иритирани неким звуком, и да им изазивају врло јаке емоције, у смислу иритације, гађења, чак и беса. Потом следи и физичка реакција на тај звук, бола, стезања у грудима, убрзаног рада срца, презнојавања, што доводи до жеље пацијента да побегне из те ситуације“, објашњава др Ана Јотић, оториноларинголог.

„Заправо говоримо о аверзивном Павловљевом рефлексу који настаје приликом узнемирености и када се чује неки звук који је понављајући. Ти звукови најчешће долазе од блиских особа, да ли су то родитељи, браћа или сестре“, наводи психолог Урош Рајковић.

Окидачи нису увек само звуци већ и оно што особа види. Покрет ногом или отварање уста код мизофоничара већ може да изазове реакцију, што веома утиче на њихов квалитет живота.
Први корак ка излечењу је успостављање праве дијагнозе.

„Раде се опсежна испитивања слуха да би се мизофонија диференцирала у односу на неке друге поремећаје, као што су тинитус, као што је хиперакузија, као што је регуртман, као што је аудитивна неуропатија. Такође, пацијенте са мизофонијом треба да прегледа неуролог да се искључе нека органска обољења, неки неуролашки поремећаји, али такође требало би да их прегледа и психолог или психијатар, јер постоје нека психијатријска обољења која су слична по симптомима, а нису иста“, додаје др Јотић.

Звук шкрипања креде по табли многима није пријатан, али то не значи да пате од мизофоније. Истраживања показују да у случају мизофоније, звуци су само окидач који у мозгу, односно пределу који контролише емоције, изазива одређене промене.

„Врло често су удружене анксиозност, депресија, као и опсесивно компулзивни поремећај, чак су некада и маскирани. Тако да је добро у терапији овог синдрома заправо обратити пажњу на те случајеве. Једна од могућности јесте, заправо, психотерапија која би отклонила ове ствари и довела до тога да особа себе доведе у стање релаксираности“, напомиње психолог.

„Добра ствар је што је мизофонија у центру истраживања задњих десетак, петнаест година, и дефинитивно ћемо како време напредује бити паметнији. Обично су значи стратегије усмерене на когнитивно бихевиоралну терапију, на неке стимулације звуком, да би се ти звуци некако сузбили или ставили у други план“, наводи оториноларинголог.

Терапијом се симптоми знатно могу ублажити. Док не буде познат пут до потпуног излечења, лекари саветују да се људима који пате од мизофоније омогући живот са што мање иритантних звукова.