Настасја Недимовић, жена којој је у трудноћи откривен рак данас је подршка многима

Инфлуенсер је према савременом речнику особа која шири утицај преко друштвених мрежа у одређеној области. Обично инфлуенсерке промовишу храну, шминку, градеробу, док је канцер инфлуенсер реткост, а баш овако (cancer.influencer) себе назива млада храбра жена, мајка двоје деце, некадашња ватерполо репрезентативка Србије и дама која се изборила са раком – Настасја Недимовић.

Настасја има доста пратилаца на свом профилу на Инстаграму #cancer.influencer, а у емисији РТС Ординација је причала о томе како је препознала потребу да исприча све са чиме се суочава.

„Сећам се момента када сам се први пут усликала без косе, када сам послала мојој породици и фамилији слику где су они баш лепо одреаговали, некако било им је драго, иако сам била без косе“, навела је.

Тек после порођаја рекли су ми да месецима имам рак коштане сржи

Настасјина прича о специфичном карциному почиње у прилично необичним околностима, у четвртом месецу трудноће.

„"У једном моменту сам остала потпуно непокретна, труп не могу да померим, појавио се бол у једној нози попут ишијаса, па у другој нози, а онда је једне ноћи наступио баш јак бол, огроман спазам у леђима, и ја више нисам могла да се померам. На било какво кијање или смејање, хватали су ме снажни грчеви и болови у леђима“, присећа се гошћа РТС Ординације.

Због тога се обратила лекару који јој је рекао да мора хитно у болницу. Пошто у том тренутку већ има ћерку од годину и по дана, није јој лако пала вест да треба да иде у болницу, али је ипак послушала стручњаке. Настасја каже да у том тренутку није знала о чему се ради.

„Знам да нешто није у реду, али не знам о чему се ради. Урадили су ми пункцију коштане сржи и тада је речено мојој фамилији о чему се ради. Мени нису рекли, али су рекли да чим уђем у осми месец трудноће, први дан желе да ме воде на царски рез. Тада се и десио порођај, ја сам успавана – не сећам се ничег. Сећам се само да сам се пробудила у шок соби и ту сам била под јаким седативима. Сутрадан су ми супруг Немања и брат Виктор рекли у ствари о чему се ради“, прича Настасја. 

Вест ју је заиста шокирала, а о мултиплом мијелому, односно раку коштане сржи открила је да је ретка болест, како у Србији, тако и у целом свету, али и да последњих година, како каже, све више и више пацијената постоји с том дијагнозом.   

Кад је подизање главе са јастука фантастична вест

Када су почеле хемиотерапије имала је низ изазова.

„Прво са чим сам се ја суочила је да ја треба да проходам, да научим поново да седим и да шетам“. Током свих тих месеци, Настасја је лежала, практично непомична, због чега су јој атрофирали сви мишићи.

„Сећам се момента када су ме први пут подигли физиотерапеути да седнем, то је невероватно. Као да у животу никада нисам седела. Тај осећај у глави да си ти усправно, да седиш - то је било фантастично“.

Након тога, са одушевљењем је позвала све своје пријатеље и породицу када је успела да дигне главу са јастука.

„Памтим то као велике тренутке радости. Јесте то можда мала ствар за људе, али мени је то тад било нешто фантастично са чим сам успела да се изборим и то су моменти које памтим као вредне и волела бих људима да покажем и докажем и да у животу стварно није вредно нервирати се због ситница и да треба да ценимо мале ствари као што је дизање главе са јастука, на пример“, напомиње храбра Настасја.  

У њеном сећању и даље су болни они тренуци у којима је пропустила дечје загрљаје и део њиховог одрастања, па је и бебу Вука, са којом је била трудна када јој је дијагностикован рак, заправо уживо упознала тек неколико месеци након рођења.

„Видела сам ја њега преко камера, јер њега су одвели у дечју болницу и тамо је био двадесетак дана. Не знам којим чудом је он из свега изашао потпуно здрав иако је растао у средини у којој је рак, али ваљда је из мене извукао све што је потребно да он буде здрав, што је мени најважније. Прави мали Вук!“, закључила је некадашња ватерполо репрезентативка.

Вук сада има пет година и врло је живахан и поред свих околности у којима се налазио.

Трансплантација коштане сржи – најлакши део борбе

Од успостављања дијагнозе, у децембру 2016. прошла је кроз пет циклуса хемиотерапије за пола године, да би је јула 2017. године позвали да ураде трансплантацију коштане сржи.

„То је 'само' инфузија прочишћених твојих ћелија које ти примаш у вену, и то је најлакши део био, а касније је кренула борба, јер теби је у ствари тада имунитет раван нули, па чујеш лош резултат, па ту паднеш, па не можеш да идеш кући код деце...“, додаје у сузама саговорница Марије Поповић.

„Ја сам себи зацртала да ћу ја изаћи здрава, да ћу ја да оздравим на крају, али је цео тај процес мучан, ту пролазе месеци и месеци, као да сам остала 10 година у тој болници и на крају свега. Јесте сада лако причати о томе, али желим да људи знају да сам и ја имала лоше неке ситуације, да сам и ја знала да заплачем, али сматрам да не треба дуго плакати и дуго се самосажаљевати и стално причати о болести, него мислим да је потребно да се фокусирамо и на неке друге ствари, да себе замишљамо како смо здрави, како смо негде - да играмо неки спортић са децом, ето ја са децом, неко нема децу, или да путујеш, да обилазиш свет.

Мислим да је јако лепо и добро маштати о свему томе и ако ти себе замишљаш ти ћеш на крају стварно ако то пројектујеш да дођеш до тог циља. Желим да кажем свима  да је у реду да заплачу и треба да се испразне, али не треба да то толико дуго траје, јер онда нас то вуче на дно и упадамо у неку врсту депресије“, сматра Настасја на основу личног искуства.  

Ту где видиш светлост за то се ухватиш и не пушташ

Признаје да су јој највише снаге да истраје у борби давала деца.

„Колико год да деца знају да исцрпе из нас енергију, ипак само да их посматраш како расту и како се смеју, како имају у глави неке њихове проблемчиће – то је нешто што нас мотивише“, а додаје да су супругова љубав и подршка такође имале огроман значај.

„Увек ми крену сузе кад причам о њему. Та подршка његова, што заиста нема свака жена, на жалост, је јако битна – да нас воле и подржавају и са сивим теном и без косе и премршаве, предебеле, криве, какве год да смо. Он пре свега воли душу и он верује у мени и зна да ћу се вратити, да ћу бити још лепша него пре“, искрено је поделила своја осећања, свесна да је породица њен најјачи мотиватор, али и да немају сви ту привилегију да имају породицу, родитеље, супруга.

Ипак, како каже: „Негде морамо извући енергију – да ли су то наши пријатељи, да ли је то наш комшија...“.

Настасја Недимовић се осврнула и на једну тему о којој се обично не говори, а то је да се односи са пријатељима у тешким ситуацијама некада мењају.

Тако се у њеном животу показало да неко кога је сматрала великим пријатељем је нестао из њеног живота, док су се људи за које није ни мислила да могу помоћи појавили у њеном животу као велика подршка, коју је само било потребно пронаћи.

„Ту где видиш светлост, за то се ухватиш и не пушташ“, закључила је из личног искуства.     

Кад те дете прихвати и без косе - то се зове безусловна љубав

Током Настасјиног опоравка, њена мајка је девет месеци чувала бебу Вука који за то време није живео са њима.

„То је све некако морало да се подели јер је (супруг) Немања морао да брине о послу, о Нији (ћерки), о мени, пошто ми је свакодневно долазио у болницу“. Додаје и да су мајка и свекрва заједнички бринуле о Нији и да баш због толико љубави коју су сви деци пружали деца то нису ни осетила, а да је од свега најважнија та ведрина коју су сви имали.

„Никад нисам хтела да плачем пред њима, нису ме никад видели да плачем. Сматрам да је то нешто што треба да се склони у страну“, тврди Настасја.

Сећа се да су је деца видела без косе, па се у прво време плашила како ће реаговати на маму у таквом издању. Олакшање је осетила кад ју је ћерка помиловала по глави и рекла да јој је јако лепа фризура. Сећа се и да јој је тај детињи додир по глави јако пријао.

„Јес да су сви око мене плакали и скирвали се, цела та фамилија која је била ту када су ми предавали и Вука и Нију, али када осетиш да те дете прихвати такву... мислим, и да се уплашила било би у реду, али то је безусловна љубав...“. 

Колико год пута да изгубиш – борба траје... и на крају само полетиш

У РТС Ординацији Настасја Недимовић је причала и о томе да већ са децом која имају сада пет и седам година отворено разговара о раку и борби са овом болешћу.

„Научила сам их да то цене, иако су они јако мали, али да знају шта је једна борба и тако их васпитавам да са чиме год да се бориш у животу да не треба да одустанеш и да колико год пута да паднеш да треба сваки пут да устанеш, шта год да је у питању. Да ли само неко спортско такмичење – колико год пута да изгубиш борба траје... и онда ћеш на крају само да полетиш“.

Осврћући се на цео свој пут, каже да сада, пет година касније  живот посматра другачије у односу на оно како га је гледала пре болести, која јој је дијагностикована у 27. години.

„Сад кад погледам стварно сам била млада особа и свашта сам прошла до ове 32 године и стварно мислим да сам још више оматорила у глави, али нема везе. Сада посматрам живот другачије. Сада сваки дан живим као да ми је последњи, не нервирам се због ситница, посвећујем се више себи, волим себе страшно, и то могу сада да кажем без икакве срамоте јер тако и треба да буде – ако волиш себе, тад волиш и друге, у ствари и они тебе воле кад прихватиш себе“.

Додаје и да сада много више брине о свом здрављу, и сада је свеснија колики је здравље у ствари дар. 

На крају гостовања у РТС Ординацији, Настасја Недимовић је посаветовала све оне који се боре са било којим сопственим изазовима да верују у себе и да воле себе, а изрекла је и једну важну поруку:

„Волим да кажем да је рак 'зарез' а не 'тачка' - ту реченицу обожавам, јер показује да се о болест само мало спотакнеш и гураш даље, јер нема одустајања. Битна је самодисциплина јер неће доћи само доктор и укључити инфузију па ће те излечити. Битан је велики рад на себи, а ако не можемо да се сами изборимо, сматрам да треба да потражимо неку стручну помоћ. Тешко ти је док се све то дешава, али треба да знамо да има краја, да има 'светла на крају тунела'. Само треба да допузимо до тог светла, ако тако треба“, закључила  је енергична Настасја Недимовић.