Друштвене мреже не подстичу нарцисоидност, само је чине видљивијом

Нарцисоидност је грандиозна слика о себи и сопственој величини. Опчињеност собом носи и неодољиву потребу да други људи одају признање нашој посебности.

Овај поремећај личности своје корене има у најранијем детињству, а манифестује се током одрастања. Примарни облик нарцизма јавља се већ у првој години живота, када је дете фокусирано на свој однос са мајком.

„Са другом и трећом годином живота дете пожели да истражује свет и има потребу да се и мало удаљава од маме и сваки пут жели да се врати мами и да га мама сачека отворена са пуно љубави и разумевања и када оно није било ту. Неке маме из разних разлога – или из незрелости или осујећеност или незадовољство, нису спремне да врате дете назад и онда дете инвестира љубав и енергију ка мами, а врати се као од огледала и оно је самоинвестира у себе, на тај начин бустујући сопствени его. Тада се јавља тај секундарни егоцентризам који ту особу после прати до краја живота“,  објашњава психолошкиња Ана Мирковић.

Нарцисоидне особе су крхког базичног самопоуздања, те када доживе повреду самостворене грандиозне слике о себи јавља се агресија. Овакво понашање прераста у нарциосидни поремећај личности.

„Такве особе имају предимензионирану слику о себи и верују да други људи постоје само да би задовољиле њихове потребе, да би аплаудирали њиховим успесима и да би показали колико су они велики. Манипулативни су, емоционално су хладни, имају недостатак емпатије, генерално инструментализују људе око себе и није уопште лако радити са нарцисима зато што се ни у једном тренутку не питају шта с њима није у реду, већ осуђују цео свет око себе и своје окружење уколико не добију ону количину аплауза коју мисле да заслужују“, додаје психолошкиња.

Згодно место за препознавање нарцистичких црта личности данас су друштвене мреже. Уколико нема довољно интеракције, лајкова, коментара, нарциси се осећају повређено.

„Ја сам у неком тренутку веровала да друштвене мреже поспешују нарцисоидност, а заправо када сам погледала статистике, сада ми је јасно да друштвене мреже заправо само показују ко има нарцисоидни поремећај. Једна до шест од сто особа има нарцисоидни поремећај личности и друштвене мреже су их учиниле видљивијим, сматра Мирковићева.

Ниједно биће не може да живи без присуства и без интеракције са другим људима. Ми смо друштвена бића од пре рођења до краја живота и уколико околина не рагује на нарцисоидност, она се појачава, додаје психолошкиња Ана Мирковић.

Љубав према себи, односно здрав нарцизам, неопходан је у развоју и омогућава нам да изградимо самопоштовање. С друге стране, нит између здравог и патолошког нарцизма изузетно је танка, а када се пређе граница, решење је психотерапија.