Да ли нам је дужина живота записана у генима, шта каже наука

Просечни животни век у многим развијеним земљама је већ око 80 година. Има и оних који су живели много дуже – најстарија особа за коју се зна, живела је 122 године.

Једанаесторици научника који се баве старењем портал Сајенс алерт је поставио питање: „Да ли је дуговечност првенствено одређена генетиком?“ Ево шта су сазнали.

Дуговечност – у поређењу с чим?

Стручњаци су имали две различите интерпретације овог питања:

1) Да ли је дуговечност људи у поређењу са другим врстама првенствено одређена генетиком?

2) Да ли је дуговечност људи у поређењу једних с другима првенствено одређена генетиком?

Генетика одређује дужину животног века међу врстама

Различите животињске врсте имају веома различит животни век. Гренландска ајкула може да поживи и до 400 година, док неке врсте инсеката живе само пет минута. Ове разлике одређује генетика.

Професор Дејвид Џемс, стручњак за старење са Универзитетског колеџа у Лондону, каже да „Уколико питање гласи: Да ли су горње границе дуговечности код људи као врсте првенствено одређене генетиком? У том случају, одговор је 'апсолутно јесу‘.“

На пример, максимални животни век људи је приближно двоструко дужи од наших најближих сродника међу вишим приматима, као што су шимпанзе и гориле.

Код људи, начин живота је важнији од генетике

Доктор Џемс додаје: „Ако питање подразумева: Да ли су разлике у животном веку између појединих људи првенствено одређене генетиком, онда је одговор 'врло мало вероватно'.“

Већина стручњака сложила се са др Џемсом. Иако генетика игра улогу у дуговечности, она није примарни фактор који је одређује.

Професорка Џенет Торнтон, стручњак за старење и ћелијску биологију и некадашња директорка Европског института за биоинформатику, каже да „генетика учествује са мање од 30 одсто у дуговечности – али тачно је да се дуговечност јавља у породицама – то јест, у породицама дуговечних људи је било много предака који су дуго живели“.

Тешко је прецизно утврдити да ли је у оваквим породицама са много дуговечних људи узрок генетика или начин живота, јер су највероватније имали и сличан начин исхране и услове живота. Проучавање ДНК ових људи могло би нам рећи нешто више.

Професор Кен Паркинсон, стручњак за старење и онкологију са Универзитета „Квин Мери“ у Лондону, каже да „многи истраживачки тимови то покушавају да разумеју секвенцирањем ДНК стогодишњака и суперстогодишњака и вршењем анализе на нивоу генома“.

Учинак животног стила на дуговечност је очигледан када се погледа како се просечна дужина животног века повећавала током стотина година због повећане доступности чисте воде, хране и медицинске неге.

С друге стране, супротно очекиваном, показало се да би ограничавање калорија које се уносе могло бити повезано са дуговечношћу људи. Још један одлучујући фактор животног стила је и вежбање. Показало се да чак и лагана вежба од 15 минута дневно повећава очекивани животни век за око три године.

На индивидуалну дуговечност људи утиче генетика, али не првенствено. Професор Лорна Херис, експерт за генетику и ћелијску биологију са Универзитета Ексетер, закључује да: „генетика може да вас припреми за дуг живот, али онда треба да урадите праве ствари да бисте то и постигли“.