Од Напуља до Спајдермена – како је кришка пице постала симбол Њујорка

Доласком филма Спајдермен: Нови дан у биоскопе, милиони гледалаца поново ће пратити авантуре Питера Паркера, једног од најпознатијих суперхероја свих времена. Црвено-плави костим, паучина и њујоршки небодери постали су нераскидиви део његовог идентитета.

Али постоји још један, наизглед много обичнији симбол који се изнова појављује у свету Спајдермена: кришка пице.

Не наполитанска, какву познајемо из Италије, нити римска “pizza al taglio”. Спајдерменова пица Њујорк слајс (New York slice), велика, танка кришка која се продаје појединачно, једе брзо и често пресавијена на пола. Иза те једноставне кришке, међутим, крије се прича о италијанским досељеницима, трансформацији традиционалне кухиње и самом карактеру Њујорка.

Џоова пица, пицерија која је ушла у историју Спајдермена

Ако постоји једно место које је заувек повезало Спајдермена и њујоршку пицу, онда је то Џоова пица (Joe's Pizza). Пицерију је 1975. године у Гринич Вилиџу основао Пино Џо Поцуоли, досељеник из Италије, пореклом из Напуља.

Прва локација налазила се на углу Бликер стрита и Кармин стрита, у једном од најпознатијих делова Менхетна. Временом је постала права институција у крају. Долазили су становници, студенти, туристи, али и бројна позната имена из света филма и музике.

Историјска локација данас више није на потпуно истом месту. Пицерија се преселила неколико корака даље, на број 7 Кармин стрита, где се и данас налази њена чувена локација у Гринич Вилиџу.

У међувремену је проширила пословање и отворила још неколико локала у Њујорку, између осталих на 14th Streetu, на Бродвеју код Тајмс сквера, на Фултон стриту у доњем Менхетну и у Вилијамсбургу у Бруклину. Ипак, баш је стара локација на углу Бликера и Кармина остала заувек запамћена због Спајдермена.

У филму Спајдермен 2 из 2004. године, који је режирао Сем Рејми, Питер Паркер ради као достављач управо у Џоовој пицерији. Његов посао је једноставан само на папиру: мора да достави осам великих пица на адресу удаљену 42 блока, и то за свега седам и по минута.

За обичног достављача то би био готово немогућ задатак, а за Спајдермена би требало да буде једноставно. Питер зато користи своје супермоћи, лети између зграда и покушава да стигне на време, али ни то није довољно. Касни, и шеф га због тога отпушта.

Сцена је постала култна, не само зато што је духовита, већ зато што савршено описује самог Питера Паркера. Он није милијардер попут Бруса Вејна, није индустријалац попут Тонија Старка.

Он је студент који покушава да плати рачуне, касни са киријом и прихвата лоше плаћене послове како би преживео. Супермоћи не плаћају рачуне, а пица је управо храна која припада том свету.

Од Напуља до Њујорка

Њујорк слајс (New York slice) има италијанско порекло, али није исто што и италијанска пица. Почетком 20. века велики број Италијана стигао је у Сједињене Америчке Државе, посебно у Њујорк, доносећи са собом рецепте, кулинарске навике и традицију прављења пице. Међу њима су били и досељеници из Напуља, града који се сматра колевком модерне пице.

Оно што се догодило у Њујорку, ипак, није било једноставно пресликавање наполитанске пице. Пица се променила заједно са градом: постала је већа, тања и чвршћа, тесто направљено тако да се кришка може држати једном руком, савити на пола и појести без прибора.

Тако је настала Њујорк слајс, кришка пице која се продаје појединачно, не као цело јело за једну особу. То је важна разлика. Наполитанска пица је мека, сочна, има изражен, ваздушаст руб. Пече се веома брзо на веома високој температури и намењена је да се једе одмах, за столом.

Њујорк слајс је другачија: већа, тања, чвршћа, довољно еластична да може да се савије. Њена форма није настала случајно, прилагођена је начину живота у огромном граду.

А којој италијанској пици је најближа

Ако бисмо тражили италијанску пицу која је по текстури и танкоћи најсличнија Њујорк слајсу, то би вероватно била римска округла пица (pizza tonda), позната и као скрокјиарела (scrocchiarella).

За разлику од наполитанске, има веома танко тесто, нижи руб и израженију хрскавост, по томе је ближа њујоршкој кришки. Кад говоримо о историјском пореклу, ипак, прича води пре свега у Напуљ. Другим речима, наполитанска пица историјска је предак, док је римска округла пица, по танкоћи и хрскавости, њена ближа рођака.

Не треба их, међутим, мешати са римском “pizzom al taglio” – пица на парче, која се пече у великим правоугаоним тепсијама и продаје се на комаде, често по тежини. Њујорк слајс је округла пица која се испече као цела, а затим сече на велике троугласте кришке, и баш та могућност да се једна велика пица подели и прода као појединачна кришка постала је једна од кључних карактеристика њујоршке пице.

Пица за град који нема времена

Њујорк слајс можда боље од било ког другог јела описује ритам Њујорка. Купује се брзо, једе се брзо, може да се једе стојећи, ходајући улицом, на путу до посла или између две обавезе, без дугог седења за столом и без посебног ритуала.

У граду који се често описује као место које никад не спава, пица је готово савршена храна: велика, заситна, релативно приступачна, поједе се за неколико минута. Зато је постала део идентитета града, баш као жути такси, метро или небодери Менхетна. Али Њујорк слајс говори и о много већој причи.

Италијанска пица која је постала америчка

Њујоршка пица је један од примера како миграције мењају културу. Италијански досељеници донели су традицију, Америка је понудила нове састојке, другачије брашно, другачије пећи и другачије навике потрошача, а Њујорк је свему томе додао свој ритам.

Резултат више није био потпуно италијански, али није престао да буде повезан са Италијом, па се Њујорк слајс може посматрати као италијанска кулинарска традиција која је добила амерички облик.

То је, уосталом, једна од најзанимљивијих карактеристика Њујорка: град у којем се различите мигрантске традиције не чувају само у изворном облику, већ се међусобно мешају и стварају нешто ново.

Италијанска пица данас тамо живи заједно са мексичким такосима, кинеском, индијском, пакистанском, филипинском и безбројним другим кухињама. Њујоршка пица је зато истовремено италијанска по пореклу и америчка по искуству.

Пица као део карактера Питера Паркера

Постоји још један разлог због којег пица савршено одговара Спајдермену. Питер Паркер је суперхерој који остаје обичан човек, са проблемима око новца, посла, станарине, љубави и свакодневних обавеза. Његов живот није само спасавање света, између две борбе са негативцима мора да размишља и како ће да плати следећи рачун.

Зато пица у његовом свету није само реквизит, она је део његовог карактера. Кришка пице је храна студената, радника, достављача и људи који живе брзо и немају велики буџет. Петер Паркер може да се попне на врх небодера, али кад огладни, купује кришку пице.

Спајдермен није једини херој који воли њујоршку пицу

Спајдермен, међутим, није једини њујоршки јунак чији је идентитет повезан са пицом. Ту су и Нинџа корњаче, Леонардо, Микеланђело, Донатело и Рафаело, које су одрасле у канализацији Њујорка.

Код њих је пица готово постала део личности, омиљена храна четири мутантне корњаче постала је један од најпрепознатљивијих елемената читавог серијала.

Тако се једна обична кришка појављује у два велика света америчке поп културе: код Спајдермена представља свакодневни живот младог Њујорчанина који покушава да преживи, код Нинџа корњача представља забаву, пријатељство и детињство.

Али у оба случаја пица повезује суперхеројски свет са стварним Њујорком.