„Ајкула“ – аутомобил који је све друге бацио у сенку на много година

„Ушли смо у булевар Шанзелизе и аутомобили су почели да се заустављају поред нас. Свима смо са усана могли да прочитамо како понављају: ДС!“, рекао је конструктор Пол Мажес медијима након што се са „aјкулом“ први пут појавио у јавности.

На француском је „aјкула“ била „богиња“ – јер се та реч (déesse) и ознака модела ДС изговарају исто. А догађај о којем говори Мажес је био прва јавна демонстрација најславнијег Ситроеновог модела која је пратила отварање Салона аутомобила у Паризу.

Било је то 8. октобра 1955. – посетиоце и новинаре као да није занимао ниједан други нови модел представљен на Салону. Већ увече тог дана, Ситроен је примио 12.000 поруџбина модела ДС19, а до краја трајања Сајма их је било 80.000!

Конкуренција није била лоша, али...

Не може се рећи да те године није било иновација и интересантних модела. На тржишту су у средњем и луксузном сегменту још увек велика имена били Пежо – који је исте године избацио модел 403, један од најуспешнијих у историји – и Симка која је са својом „ведетом“ покушала да наново дефинише луксуз и привуче купце традиционалним америчким дизајном.

BMW је са својим моделом 501 покушао да одвуче имућније купце на сасвим другу страну, линијама које су биле разигране и рафиниране толико да је тај аутомобил прозван „анђелом барока“.

И оно што никако не треба заборавити: „Гејлорд гладијатор“. Један од најлуђих аутомобила свих времена, америчка лимузина склапана у баварском концерну „Цепелин“. Покушај да се створи ултралуксузна лимузина која би могла да вози брзо као „ферари“, а буде култивисана попут „ролс-ројса“, све то упаковано у дизајн какав би и данас изгледао ексцентрично.

Ништа од свега тога! „ајкула“ је све њих бацила у сенку – на много година. Дизајном и мноштвом техничких решења која су била испред свог времена.

Поменути Пол Мажес је (као технички самоук!) био изумитељ хидропнеуматског вешања које је потпуно променило појам удобне вожње и тек много година касније уведено и у луксузне моделе других произвођача. Реч је о систему који је самостално регулисао ниво – без обзира на оптерећење – и могао да спусти возило ка подлози ради боље аеродинамике при већим брзинама.

Тим снова: Бертони-Лефевр-Мажес

Полуаутоматски мењач, серво волан, каросерија од панела који су могли да се уклоне са шасије, што је олакшавало поправке, гумено дугме уместо класичне педале за кочнице, биле су то само неке од атракција ДС-а. Само оне би биле довољне овај модел постане звезда антологије превоза на четири точка.

Али и на њих је мало ко обраћао пажњу јер су на Салону све очи биле приковане за каросерију какву свет до тада није видео. Футуризам произашао из пера Фламинија Бертонија одликовали су: недостатак класичне маске мотора, издужена аеродинамична линија у виду капи, елегантно покривени задњи точкови, задњи мигавци уграђени у завршетке бочних линија крова, те низ других елемената који су били нешто ново и свеже и у ентеријеру возила.

Међу њима је и волан с једним јединим паоком, конструисан тако да лако може да се сломи при чеоном судару – и тако поштеди возача тешких повреда.

Мажес јесте био задужен за хидропнеуматско огибљење, али све остале техничке тековине овог аутомобила су дело Андреа Лефевра – заслужног и за технику других кључних Ситреонових модела.

Оно што је дотад изгледало немогуће, сада је остварено. „Ајкула“ је могла да се без проблема вози на три точка, па чак и са две пробушене гуме – бар неко време, као што је то показао атентат на председника Француске Шарла де Гола 15. октобра 1961: противници његове политике према Алжиру су отворили ватру на Де Голов ДС и избушили две гуме. Возач је једноставно дао гас и – утекао.

Атентат као нежељена реклама

„Ајкула“ је постала симбол напретка као и француске елеганције и шарма. Возили су је сви, од босова концерна до „откачених“ уметника којима је продавана у бојама бомбона; рели-возачи су са њом освајали трофеје, породице се возиле на излете, па и мртви – на последње путовање. Опробана је готово свака могућа намена овог аутомобилског чуда.

Француски филозоф Ролан Барт је још 1957. описао ДС као „хуманизовану уметност“ и „модеран еквивалент великих готских катедрала“ који је читав народ присвојио као „магичан објекат“.

Са малим „освежењима“ модела, у које спадају и фарови који се окрећу заједно са воланом у правцу кривине, „Ајкула“ је склапана две деценије, да би 24. априла 1975 – пре тачно 50 година – последњи модел сишао са производне траке. Модел број 1.330.755.

За многе је он до данас остао аутомобил број 1 светске историје и наравно да је осмишљавање његовог наследника било више него незахвалан задатак. Ипак, и он је решен успешно.

Још их има!

Иако не званични наследник, модел SX са веома оригиналним и елегантним дизајном Жана Жиреа је – ако и није деловао епохално – побрао велике похвале и остао један од најомиљенијих аутомобила више средње класе, већ 1975. овенчан титулом аутомобила године (World Car of the Year који бира 100 новинара из 30 земаља) и склапан до 1991. године – такође са много варијација и у сектору возила посебне намене.

Што се тиче „ајкуле“, она и данас може да се види на улицама – ретко и као продукт истрајног рада рестауратора, механичара и власника који могу себи да приуште одржавање овог технички веома комплексног ветерана. Процењује се да у Немачкој тренутно још има између 1.000 и 2.000 примерака који су у возном стању.

Томе треба додати још неколико стотина од‌јављених аутомобила који у складиштима и гаражама чекају да им неки ентузијаста поново удахне живот. Што заправо више није ни потребно: ДС је одавно бесмртан.