Како је чоколада пре више од 120 година стигла у Србију

Сви знамо да је за срећу неопходно неколико фактора. Здравље, љубав, интелигенција, леп изглед, енергија, виталност, али мало ко зна да се све то може наћи у једној табли – табли чоколаде.

Наша чоколадна прича враћа нас на крај 19. века када су из Грчке у Србију стигла браћа трговци Константин и Никола Шонда који су се одмах истакли својом предузимљивошћу.

„Они су се бавили производњом свега. Они су продавали, рецимо лед, и са поносом истицали на камионима да је вода из водовода“, наводи Ненад Радуловић, оснивач Музеја чоколаде у Београду.

Преломни тренутак у пословној каријери Косте Шонде је био када је од државе добио повластице за покретање фабричке производње какаоа, чоколаде и бомбона. Услов је био улагање 50.000 динара, подизање фабрике у наредних годину дана, коришћење домаће сировине и обавезно осигурање будућих радника.

Тако је 1902. године, на породичном имању на доњем Дорћолу никла приземна фабрика „Шонда“ из које ће нешто касније изаћи прва млечна чоколада у Србији Олга за коју се тврдило да је најбоља од свих.

„Мало треба да се размисли да би се схватило шта је човек хтео рећи за једину чоколаду да је најбоља. Ако је једина, онда је и најбоља, али је породица Шонда стварно правила врхунске чоколаде. Они су, рецимо, за дизајн својих паковања добијали светске награде. Сви мисле да је чоколада тада била неприступачна обичним људима, а то заправо није истина. Чоколада је увек била луксуз, али је у то време била приступачна свим људима. Свако је могао да купи бар ту 'Олгу', која је добила име по најмлађој ћерки Косте Шонде која је прерано преминула и он јој је посветио ту прву нашу чоколаду која је направљена 1907. године“, објашњава Радуловић.

После смрти Косте Шонде 1910. године, посао преузимају његови синови, од којих је најстарији, Михаило, био прави маркетиншки маг.

Одмах је проширио фабрику и запослио још радника, а рекламни панои широм града и огласи у тадашњој штампи допринели су увећању прихода породице. Увидевши колико људи воле фудбал, Михаило је дошао до још једне оригиналне идеје.

„Може се рећи да смо заправо први на свету имали сличице у чоколадицама. Скупљали су се албуми, добијале су се неке награде", додаје Радуловић.

Посао је цветао, а продаја чоколаде увећала се неколико пута. Ипак, београдски краљ чоколаде своје велико богатство није задржао само за себе.

Редовно је помагао сиромашнима, изградио је први биоскоп „Колосеум" на месту каснијег биоскопа „Звезда", а почетком тридесетих, направио је и први пехар и то од чистог сребра који је предат тадашњем фудбалском савезу у сврху доделе победнику првенства.

Слатку причу прекида Други светски рат. Фабрика је оштећена током бомбардовања, а Михаило је погинуо у својој кући у Косовској улици на коју је пала бомба. Данас нема потомака породице која је донела чоколадну радост.

И тако се породица Шонда преселила у вечност, а вечност нема краја. То су знали и одборници Скупштине града Београда који су 2018. године донели одлуку да се раскрсница улица цара Уроша и Солунске зове Сквер Косте Шонде.