Прва модерна обавештајна служба на свету – четири века стар документ открива тајну шпијунску мрежу Елизабете Прве

Тајни досије Роберта Сесила, господара шпијуна Елизабете Прве и човека који је открио Барутну заверу 1605. године, сада је комплетиран захаљујући кључном документу. Открива како је Сесил поставио и користио тајну мрежу како би шпијунирао европске монархе за енглески престо.

Мрежа је толико екстензивна да историчар Стивен Алфорд, који је посветио своју каријеру проналажењу елизабетанских шпијуна и пажљиво реконструисао Сесилова документа о сваком обавештајцу ког је могао да пронађе, сматра да се овде ради о „првој прописно организованој тајној служби“.

„Било је ту много имена. Нека сам препознао као што су људи у или блиски савету Елизабете Прве. Било је и оних за које нисам знао. Када сам видео бројеве поред њихових имена онда сам схватио да су то бројеви њихових досијеа и да је ово нешто као страница садржаја. Тада ми се упалила лампица“, истиче Алфорд.

Професор ране модерне британске историје на Универзитету у Лидсу написао је и књигу о својим открићима – All His Spies: The Secret World of Robert Cecil. Претходно непримећени документ, који Алфорд мисли да је Сесил почео да пише 1596. године, викторијански архивари су завели под „свашта“.

„Мислим да сам ја вероватно први који се заинтересовао за њега. Викторијанци су имали навику да када год би наишли на папире које нису разумели и били мало мистериозни, они би их стрпали под 'свашта' и игнорисали. Историчари сада баш ту налазе занимљиве ствари“, каже Алфорд.

Почео је да претражује архиве за било који папир који би деловао значајно или имао „мали број у ћошку“ који је одговарао обавештајчевом броју са странице садржаја. Морао је да се нада да ивица папира нису биле истрошене или да их пацови и мишеви нису појели, а многи су били умрљани и флекави.

Док је полако почео да саставља обавештајни портфолио, почео је да увиђа шему.

„Сваки од њих је био као канцеларијски досије. Био је при руци Сесилу у његовој канцеларији када би извештаји пристизали, а могао је и да прати историју плаћања услуга“, објашњава историчар.

Већина шпијуна која је у 16. веку радила за државе су били лопуже, који би се насумично јављали и износили добровољно информације ад хок. Обавештајци на Сесиловој листи су другачији – радило се о озбиљним појединцима, многи од њих међународни трговци.

Претходно су стручњаци сматрали да је Сесил, чија је званична титула била државни секретар Елизабете Прве, имао „неколико шпијуна, ту и тамо“. Ново истраживање показује да је имао добро организовану мрежу више од 20 шпијуна у Лисабону, Калеу, Бриселу, Севиљи, Риму, Амстердаму, Шкотској, Шведској и на другим локацијама.

„Бирао је трговце јер су путовали, знали су да пишу и читају, говорили стране језике и имали сопствене мреже“, наводи Алфорд.

Сваки агент плаћан је да тајно шаље шифроване извештаје Сесилу, који их је дешифровао помоћу шифрарнице додељене сваком шпијуну и која се налазила у њиховим досијеима.

„У поређењу са модерним стандардима, шифре су биле прилично примитивне, замена слова алфабета или различити симболи за сваког монарха“, истиче професор.

Након шпанске армаде 1588. године, када је шпански краљ Филип Други покушао да изврши инвазију на Енглеску и збаци Елизабету, Сесил је био посебно забринут о могућности новог шпанског поморског напада 1590-их.

Једна посада, коју су предводила два брата, помно је пратила обалу Атланског океана близу Биарица и тражили знакове нове шпанске флоте или информације о војним и морнаричким припремама.

Правили су се да превозе забрањене производе између Француске и Шпаније, али су заправо пловили по лукама и правили извештаје о поморским активностима, бројали бродове и сакупљали информације.

Рукопис на различитим документима указује на то да се Сесил ослањао на „малу групу појединаца од поверења“ како би водио своју тајну операцију.