"Небо тка", од Сремске Митровице ка свим меридијанима

У радионици Мирјане Петровић све је саткано од љубави која нитима везује прошлост и садашњи тренутак. Њени преци гајили су и ткали лан а у детињству су је, каже, посебно инспирисали радови мајке која је ткала и ручно шила.

"У свом окружењу сам имала и вретено и мама је онако знала и да штрика и да преде, али то је више онако стајало, па сам после неког времена на једној пријатељци угледала леп шал који је ткала  Невена Николић. Упознала сам се са њом и  сазнала сам да се разбоји праве и да ткање није нешто то припада прошлости, да је живо,то је за мене било откриће", рекла је Мирјана Петровић.

Мирјана је са великом жељом брзо научила да тка, живот се каже постарао и увек ју је водила мисао Владике Николаја: " Све што ткаш, везуј конце за небо".

"Кад сам прочитала ту мисао, схватила сам да се то односи на животно ткање, сви смо ми део неког ткања и и сви ткамо нешто. Када сам почела то да радим, као да се то само радило", рекла је Мирјана. 

Тако су временом, Мирјанини шалови, ћебад, огртачи и други предмети стигли до Мексика, Норвешке и Јапана, а њена радионица постала је омиљено место за туристе.

"То је толика радост да у овако мали град и нашу земљу Србију људи радо дођу. Ту се осећам врло одговорно, као домаћин и не презентујем само своју радњу и свој град, већ и своју земљу, напомиње Мирјана.

Јединствена Митровчанка каже да је васпитана да поштује традицију и наше обичаје. Ужива у подршци, посвећена породици и посебно је срећна у време празника са жељом да више ткамо а мање парамо.

"Да свако има неки свој мир и да одише миром, из тог мира ће ићи и љубав, вера и нада, мислим да је то најважније, јер кад то имамо, ми смо окренути једни ка другима и можемо да стварамо", закључила је Мирјана Петровић.