Да ли заиста постоје људи којима је доминантнија десна или лева страна мозга

У популарној психологији раширено је схватање да је десна половина мозга креативна половина, а лева половина аналитичка и да су наше индивидуалне особине одређене тиме која половина је доминантна. Постоји чак и мала индустрија посвећена овој идеји.

Постоје књиге о самопомоћи, тестови личности, терапије и едукативни материјали који тврде да вам помажу да оптимизујете функције јаче половине мозга, ступите у контакт са слабијом половином или чак натерају две половине да престану ( са наводно) непрестаном борбом за доминацију унутар ваше лобање, како бисте коначно могли да постигнете мир и тишину.

Идеја да постоје људи десног и левог мозга је мит. Иако сви очигледно имамо различите личности и таленте, нема разлога да верујемо да се ове разлике могу објаснити доминацијом једне половине мозга над другом половином. Недавна истраживања која користе савремене технологије снимања мозга нису пронашла никакве доказе о доминацији десне или леве стране.

Једна од фаталних мана мита је та што се ослања на нејасне концепције способности које наводно објашњава. Математика, на пример, захтева логичко размишљање и стога се генерално каже да се налази у левој хемисфери, далеко од свих оних уметничких способности десне хемисфере мозга. Али математика је дубоко креативан подухват поред тога што је логичан. Дакле, да ли би надарени математичар био особа са доминантном десном или левом хемисфером? Исто тако, уметничка креативност није само необуздана емоција. Многа од највећих уметничких дела су производи ригорозне, прецизне мисли.

Као и многи савремени митови, мит о људима са десном и левом страном мозга је укорењен у мало стварне науке. Знамо да се десна и лева страна мозга заиста специјализују за различите врсте задатака, иако је права подела рада много сложенија од креативности на десној страни и логике на левој страни.

Велики део научних сазнања у овој области потиче од проучавања такозваних пацијената са подељеним мозгом. Током четрдесетих, доктори су открили да се хируршким одсецањем corpus callosum-а (снопа нервних влакана који повезује две хемисфере мозга) напади могу смањити код пацијената са епилепсијом која се иначе не може контролисати. (Процедура се данас ретко изводи јер су развијени нови лекови и третмани.).

Након операције, пацијенти су имали нормално интелектуално и емоционално функционисање и чинило се да су имали само благе сметње. Ипак, детаљнија испитивања су открила специфичне поремећаје у перцепцији и спознаји који су осветлили како се две половине мозга разликују једна од друге и како сарађују. Уопштено, показало се да је десна хемисфера мозга вештија у просторним задацима, док је лева страна мозга центар за језик и решавање проблема.

Ако нема доказа за овај мит, зашто толико људи верује у то

Можда само интуитивно има смисла да би људски мозгови били доминантни на једној или другој страни, баш као што су њихове руке, ноге или очи. То такође може имати неке везе са нашим наизглед неограниченим апетитом за шемама које нам омогућавају да себе (и своје пријатеље) разврстамо у „типове“ на основу наших емоционалних и интелектуалних карактеристика.

Већина њих (Мјерс-Бригсов тест личности, на пример) има отприлике исту научну валидност као и хороскопи, али користе психолошки феномен познат као Барнумов ефекат (или понекад Форер ефекат): Када се људима нуде генеричке дескриптивне изјаве које су представљене као индивидуализовани описи сопствених личности, предиспонирани су да их прихвате као смислене и истините, посебно ако су изјаве позитивне. (Психолози који су проучавали овај феномен дали су лажне тестове личности и открили да људи генерално оцењују лажне повратне информације као тачне.)

Мит о десном/левом мозгу функционише на сличан начин. „Увиди“ које он генерише су и генерички и ласкави. На крају крајева, ко би одбацио опис себе као „спонтаног и интуитивног” или „рационалног и аналитичког”? На крају крајева, мит је популаран јер нам даје „научан“ начин да разговарамо о нашој омиљеној теми – о себи.