Некада поправљао авионе, а сада оштри ножеве и маказе

Некада је Дејан Тоншић поправљао авионе. Међутим, није могао да дозволи да се породична традиција, коју је почео још деда Шиме 1936. године, угаси.

„Ја сам авио-механичар, тимe сам се бавио. Е сад, колико је добро, колико је лоше? Мени је било мало глупо да данас-сутра пролазим с децом овуда и да кажем овде су ти деда и прадеда радили. Некако више сам сентиментално био везан за то“, објашњава Тоншић.

Без обзира на то што је и тата Мирко био оштрач, инсистирао је да Дејан заврши школу, а занат је учио, како каже, у лету.

„Рука се стиче временом. Када сам имао 14-15 година, узмем маказе да оштрим и у једном тренутку само станем. 'Ћале, сада ти настави, јер ако ја наставим ти их поиправити нећеш'. И дан-данас дође нешто што ја не могу да урадим. Једноставно, пробај овај, пробај онај начин и не може, али ништа не може да се научи преко ноћи. Прво треба имати осећај, треба имати стрпљења, а занат се учи док си жив“, додаје Дејан.

Ножеве и маказе данас може да наоштри понеки бравар, гвожђар, али Дејан је једини прави оштрач у Београду. На зидовима радње у Земуну пожутеле урамљене дипломе врсних мајстора заната. Тоцила овде данас не покрећу педале већ струја и то је углавном једино што се променило за скоро цео један век.

„Радим на класичан начин. Маказа се отвара, па се оштри изнутра. Старе маказе су имале лук и једну и другу страну мораш да доведеш на нулу да оне не одударају. Ако то не успеш, мораш да знаш где да је куцаш чекићем, где да је савијеш, како да је пробаш. Сада кад је видим, знам шта треба да радим“, наглашава оштрач.

Открива нам да би и нови ножеви требало да прођу кроз мајсторске руке.

Дејан се сећа поруџбине за оштрење 600 ножева и времена када су преко овог прага прелазиле десетине муштерија дневно. Сада тек понека. Нема коме ни да пренесе своје знање. Нема заинтересованих.