Предратни Београђани су спас од врућина налазили на Сави и новобеоградским барама

Београђани су одувек лети хрлили на плаже поред река, а ту се увек нашла и покоја кафана. Лед се разносио запрегама, а лубенице су стизале бродовима. Књижевник Зоран Николић, осим богате фотографске грађе, доноси причу како су се стари Београђани расхлађивали у врелим летњим данима.

Наши преци, како наводи гост Београдске хронике, књижевник Зоран Николић, у летњим месецима купали су се на левој обали Саве, на оном месту где се сада налазе сплавови.

„До 1937/38. није постао насип и ту је била плажа. А била је велика кафана која се звала 'Ница', па је и цела плажа добила име по њој. То је била, да кажемо, предратна Ада Циганлија. На фотографијама се види изградња бетон хале и тај део друге савске обале“, објашњава Николић.

Ту су се Београђани купали до пред Други светски рат. Пошто је после тога на том делу купалишта направљен део који данас познајемо, купалиште се преселило мало дубље. Преко пута, код Сајма била је плажа Шест топола, а на Дунаву Ђачко купалиште код данашњег СЦ „25. мај“.

„Ја сам написао осам књига о историји Београда са својим пријатељима, Видојем Голубовићем и Мирком Радоњићем. Београд је имао своје баре на Новом Београду, тамо се многи купали, а овај центар је означио идеју да имамо још једно језеро. Ми данас уживамо на Ади Циганлији, то је Савско језеро, оно је направљено 1967. године. По првим идејама, Београд је требало да има два таква језера, друго је требало да буде Дунавско, и оно је требало је да споји Велико ратно острво са овим делом Дунавске обале испред хотела Југославије“, објашњава гост Београдске хронике.

То је требало да буде Дунавско језеро а данас се на истим тим пропорцијама данас је, мало разломљено, шеталиште које пројектовао Врана Јовин. Како напомиње Зоран Николић идеја је била да ту буде плажа која ће нас увести у то друго језеро.

Епидемија маларије и борба са комарцима

Године 1940. Европа се узбуркала, чека се или не чека рат, надамо се да ће нас прескочити, али Београд има једну страшну пошаст – маларију. У оно време нису постојала било каква хемијска средства за борбу против комараца, а новобеоградска страна је била препуна бара и комараца и било је маларије која је харала Београдом.

„Становници Београда су тај проблем решавали путем новина. Наиме, идеја је била да Београђане саветује лист Време. Каже се отприлике овако: Увече пред спавање обавезно затворите све прозоре, узмите новине и побијте све комарце у соби. Значи, медији су имали начин како да се комарцима дође главе.“

Необично звучи и да су почетком 20. века у Земуну градске власти донеле одлуку да се не пије вода из Дунава, што је нама данас незамисливо, каже на крају гостовања у Београдској хроници Зоран Николић, књижевник и хроничар Београда.