Случај луксузног сервиса са двора Обреновића – опомена за будућност

Порцелански сервис са двора Обреновића је посебан, не само због изузетне уметничке и културне вредности, већ и са историјског аспекта.

„Сервис је настао у чешкој фабрици ‘Фишер унд Миг’, у периоду од 1880. до 1900. године. Та фабрика била је позната по производњи порцелана и луксузних гала сервиса. У протоколарне сврхе поручио га је двор Краљевине Србије од угледног бечког трговца Ернеста Валиса. Он је био један од најзначајнијих трговаца луксузним порцеланом у Европи и снабдевао је све европске дворове, па тако и двор Обреновића“, наводи Биљана Црвенковић, виши кустос Музеја примењене уметности.

Одлика тих луксузних сервиса који се користе у протоколарне намене јесте употреба злата, посебно у 19. веку, додаје кустоскиња. Употреба двадесетчетворо каратног злата на кобалт плавој позадини се користи још од шездесетих година 19. века у бечкој мануфактури порцелана. Такви сервиси су искључиво произведени за аристократију и дворове. Тако је било и у случају двора Краљевине Србије.

„Дакле, употреба кобалта, двадесетчетворо кратног злата, декорација која је у виду врежица и преплета и наравно, у централном делу се налазила круна са исписаном девизом династије Обреновић ‘Tempus et (est) meum jus’, односно ‘Време је моје право’“, објашњава Црвенковићева.

Производња чешког порцелана доживљава врхунац крајем 19. почетком 20. века. Чешки порцелан тада улази у најшире слојеве, али постоји и даље линија луксузне производње која није доступна свима. Двор Краљевине Србије није имао луксузне сервисе „мајсен” или „севр” производње, већ је за потребе наших владара и репрезентативних објеката у Београду био поручиван порцелан заступљен у Средњој Европи, напомиње Биљана Црвенковић.

За надвојводу Леополда 1864. године произведен је сервис са веома сличним моделом декорације: уплетене флоралне златне вреже на црвеном грунду са грбом. Тај модел декорације касније је коришћен за многе средњоевропске владарске и аристократске куће, са мањим или већим изменама.

Фабрика порцелана „Фишер унд Миг“

Фабрику порцелана „Фишер унг Миг” у Пиркенхамеру, у близини Карлових Вари, основали су 1803. године Фридрих Холке и Јохан Готлоб Лист. До 1811. године радила је као мануфактура Фридриха Холкеа, а исте године нови власници Јохан Мартин Фишер и Кристофер Рејхенбах преименовали су је у фабрику „Фишер и Рејхенбах”.

Након смрти Мартина Фишера, 1824. године, водила је посао његова удовица до 1831, када управљање фабриком преузима син Кристијан. У време његовог управљања фабрика добија похвале и награде у Бечу. Након удаје Кристијанове кћерке Вилхелмине за Лудвига фон Мига, 1852. године, компанија добија назив „Фишер унд Миг”.

Један од најважнијих уметника у фирми био је Анри Карије, који је за фабрику радио до почетка 20. века. Од 1918. фабрика је укључена у „Епиг” корпорацију, да би 1945. године била национализована.

„Пиркенхамер порцелански сервиси били су заступљени углавном на дворовима Средње Европе, не само владарским дворовима, већ и у свим аристократским палатама, у Србији, Румунији, Чешкој, Аустрији, чак и у Лондону. О значају порцелана који дистрибуира кућа Ернеста Валиса, говори и чињеница да је Ернест Валис у периоду од 1863. до 1880. године имао велики број испостава своје фирме широм Европе, па тако и у Лондону. Био је веома тражен у аристократским круговима и једноставно без те врсте порцелана тешко да би се могла замислити једна вечера на двору“, истиче Биљана Црвенковић, виши кустос Музеја примењене уметности.

Сервис са двора Обреновића био је у употреби до 1903, а како је поседовање нечега што се могло довести у везу са бившом династијом спадало у непожељни културни модел, продат је на аукцији у Доротеуму 1905. године. Дуго је чуван у приватним колекцијама.

Његов највећи део, 14 предмета, данас се налази у Збирци керамике, стакла и порцелана Музеја примењене уметности, а стигао је као поклон приватног колекционара 1990. године. Мање делове сервиса у својим збиркама чувају и Музеј Српске православне цркве, Историјски музеј Србије и Музеј града Београда.