Кан опседнут дужином овација – специфична традиција мерења аплауза

Остала је упамћена реченица нашег легендарног глумца Боре Тодоровића после овација на Филмским сусретима у Нишу: „Могу ја и дуже да издржим.“ Дужина аплауза одувек је и свуда мера одушевљености и фасцинације публике делом или личношћу, не одувек и само из индустрије филма.

Ипак, познавалац прилика по фестивалима филмске уметности Џејк Којл, филмски критичар Асошијејтед преса, уверен је да се ни на једном филмском фестивалу овације не мере тако прецизно као у Кану. Нигде се дужини аплауза који награђује неки филм не придаје толики значај као на чувеном фестивалу на Француској ривијери, каже он.

Мерење дужине аплауза можда и не делује као најпоузданији научни метод, али чињеница је да управо ови подаци после сваке премијере брзо процуре у медије и постављају почетни импулс који одређује будућност филма и на какав ће пријем одређени филм наићи код публике.

Продуценти који желе да своје филмове што боље продају ван Француске ривијере, често се кладе управо на вест о громогласним аплаузима после премијерне пројекције дугометражног филма.

Аплауз „помажу” организатори

Шира јавност не може да зна како протокол Канског фестивала утиче на аплауз.

Када се у Театру Лимијер упале светла и окончају шпице, људи не устају и не пљешћу једноставно од узбуђења због филма који су управо видели. Чим се филм заврши, у сали се појављује камерман и почиње да представља филмску екипу у веома крупним кадровима – снимак се емитује уживо, на великом платну.

Аплауз тако није нужно намењен филму као производу, већ свакој појединачној звезди.

На недавној премијери најновијег филма о Индијани Џонсу – „Индијана Џонс и артефакт судбине“, камерман је дао прилично продужени тренутак у центру пажње свакој од присутних звезда – Медсу Микелсену, Фиби Волер-Бриџ, Итану Исидору, Харисону Форду и режисеру Џејмсу Манголду.

Новинари водећих филмских издања, који су помно гледали у своје штоперице у сали, могли су да рачунају на петоминутне овације, пише Џејк Којл. Дужина аплауза, која би се било где другде у свету сматрала потпуном еуфоријом, у „Варијетеу“ је описана као „млаки пријем“.

Истина је да је "Артефакт судбине" добио помешане прве критике. Али дужина аплауза може да буде и мера седења публике у сали 142-минута колико је трајао филм (два сата и 22 минута). Публика је већ била уморна од седења у сали, уверен је Којл, а Харисон Форд је већ награђен аплаузом на додели почасних награда пре саме пројекције. Дирнути Форд је следећег дана описао то искуство као „неописиво“.

"Топлина, осећај заједништва, добродошлица – све је то тешко замислити. То ме заиста чини срећним", Форд је био пун утисака.

Скорсезе ове године води – девет минута за „Убице цветног месеца“

Дужина овација директно је повезана и с тим да ли глумци кокетирају са "аплауз камером" или би, можда, желели да убрзају процес.

Након премијере Скорсезеовог епа „Убице цветног месеца“, када је камера прошла поред целе глумачке екипе, Леонардо Дикаприо и појединци око њега наставили су да аплаудирају, иако је већина публике већ престала да аплаудира.

На крају су се придружили и представници племена Осаге, који су својим одушевљеном вриском изазвали још један аплауз публике. Према Скорсезеовом филму, штоперица се зауставила на девет минута, што је одмах крунисало филм као најупечатљивију премијеру на овогодишњем Кану. Први позитиван утисак је био загарантован.

За филмске ствараоце који такву реакцију први пут искусе, све то може бити веома емотивно искуство. Кан је 2015. године наградио Тода Хејнса 10-минутним овацијама за романтичну драму Керол.

„Мислим да нисмо написали на постеру да су нам аплаудирали 20 минута у Кану“, присећа се продуцент Кристин Вашон. „Али када се овако нешто деси, када је филм награђен за сав труд, то је, наравно, неописиво задовољство."

Рекорд држи Гиљермо дел Торо

Рекорд најдужег аплауза у Кану припада Гиљерму дел Тору и његовој алегоријској драми „Панов лавиринт“: овације публике трајале су добра 22 минута. Овој минутажи је такође био веома близу Мајкл Мур, коме су 2004. аплаудирали 20 минута за "Фаренхајт 9/11".

Овај филм је награђен Златном палмом на крају фестивала, док је Џеф Николс слетео на треће место после 18 минута аплауза за историјску драму „Блато“ (2012).

Међутим, дуг аплауз не мора увек да значи и добар филм: публика је 2012. године филм  "The Paperboy", редитеља Лија Данијелса, наградила 15-минутним аплаузом, али филм касније и није баш био препознат и упамћен. 

Могло би се рећи готово са сигурношћу да је Кан одувек био место за бурне реакције: на пример, људи су извиждали „Апокалипсу сада“ на премијери филма, а данас је то најцењенији филм Френсиса Форда Кополе, подсећа филмски критичар Којл.

Питање учтивости

По правилу, звиждање је резервисано углавном за пројекције намењене представницима медија – овације на гала премијерама су углавном ствар учтивости и основних манира. Ове године је, дакле, велика већина филмова на свечаној премијери добро прошла. 

Драма Тода Хејнса „Мај–децембар“ примљена је скоро једнако топло као и његова „Керол“ пре много година (осмоминутне овације), а отприлике исто је било и са "Firebrand", са Алишијом Викандер и Џудом Лоуом у главним улогама. 

„Мало сам се тресла“, касније је описала аплауз Алиша Викандер. 

„Жив човек не може а да не осети то“, казала је.