Легенда о Лорелај, кобној лепотици са Рајне

Део долине Рајне у њеном средњем току је на Унесковој листи светске баштине. Неки га сматрају оличењем рајнског романтизма.

Ту стижу туристи из целог света, а атрактивност тог места највероватније се заснива на причама које се плету око тог места, а чија је главна јунакиња сирена Лорелај. Она је наводно песмом мамила морнаре у смрт.

Девојка која златним чешљем чешља златну косу била је према легенди толико лепа, да су морнари зурећи у њу у уском кланцу одлазили у смрт.

За многе Немце Лорелај је фигура из школске лектире, јер ју је у чувеној песми 1824. овековечио Хајнрих Хајне, иначе рођен у Диселдорфу на Рајни.

Сексепилна Лорелај

Двадесетчетворогодишња студенткиња историје и археологије Катрин Кобер посматра Лорелај нешто другачије:

„То је нека врста фаталне жене“, каже она и додаје да је свакако као фигура преувеличана и инструментализована. Катрин Кобер притом причи даје сексуалну конотацију.

У свом раду за Институт за историјске регионалне студије, који је повезан с Универзитетом Јохан Гутенберг у Мајнцу, а који се налази на сат вожње од литице Лорелај, Кобер је писала о саги за сајт института.

„То су такве конотације које очигледно покрећу људе. Оне остају у главама, тим пре што постоји стварно место које људи могу да посете. То је и даље привлачно“, каже студенткиња за Дојче веле.

Лако је видети зашто је то подручје Рајне подесно за митове: сматра се једним од најопаснијих делова реке за пловидбу због уских кривина и каменитог дна. Пре неких 500 година причало се да је тај необичан предео такође изазивао и необичан одјек, јер су га стварали гласови патуљака који су наводно живели у пећинама изнад теснаца.

Мрмљање Рајне

У ствари, јаке струје и водопад у том подручју стварали су звук „мрмљања“. Поред тога, стена је деловала као нека врста појачивача одјека. Све то је водило ка причи о Лорелај. Келтска реч за стену је „леи“, а старонемачка реч „лорен“ или „лурен“ значи отприлике мрмљање. Рајнлађански дијалект има сличну реч чије је значење у распону између „мамити“ и „брујати“. Немачки писац Клеменс Брентано је 1801. у својој балади Код Бахараха на Рајни створио причу о очаравајућој женској фигури повезаној са „стеном која жубори“.

У његовој прелепој причи, „Лоре Лај“ су оптужили да је вештица, јер су мушкарци због ње губили главу. Али, ни свештеник није имун на њене дражи, па је није послао у смрт, већ у манастир. На путу до манастира у пратњи три витеза, дошла је и до стене над Рајном. Измолила је од пратилаца дозволу да још једном одозго погледа реку, да погледа где је отишао њен вољени који ју је оставио. Са стене се бацила у дубину, а њена три пратиоца скочила су за њом. Литица је заувек задржала одјек њеног имена.

Брентано је можда био инспирисан класичном митологијом. „Мало је вероватно да је то слободно измишљена песма. Брентано се ослонио на древни мит о планинској нимфи Ехо, која је била несрећно заљубљена у Нарциса и у својој тузи се претворила у камен из којег је одјекивао само њен глас. Брентано је тако створио објашњење за феномен одјека на Рајнској стени које би се могло препричати на узбудљив начин“, пише Кобер у свом есеју.

Две деценије касније, Хајнрих Хајне је вероватно узео Брентанову причу као основу за своју песму Лорелај.

Лорелај и ново доба

Како студенткиња Кобер у данашње време гледа на такво представљање фигуре Лорелај? „Имам утисак да су то приче маторих белаца који су уживали у патњи замишљене женске фигуре, па су онда то објавили како би зарадили“, каже она. „Чини се да Лорелај нема никакве карактеристике, осим да је, или несрећно заљубљена или да убија мушкарце из забаве“, прича Кобер за Дојче веле. „Ова прича не би прошла Бекдел-тест“, додаје, мислећи притом на тест назван по карикатуристкињи Алисон Бекдел који се бави искривљеним представљањем жена на филмовима филму и у фикцији.

Ипак, Лорелај је преживела све до данас и налази се у безбројним уметничким приказима – од класичне опере и музичких дела Алфреда Каталанија, Кларе Шуман и Франца Листа, па до песме Џорџа Гершвина и његовог брата Ајре из 1933. године.

Утицај на савремену културу

Амерички писац Марк Твен писао је о Лорелај у свом сатиричном путопису Наивчине у иностранству објављеном 1880, као о „древној легенди о Рајни“. Лорелај је послужила и као инспирација за песму из 1960. коју је објавила Американка Силвија Плат.

Мерлин Монро је глумила Лорелај Ли у холивудском хиту из 1953. Мушкарци више воле плавуше.

Снимљен је и низ филмова о Лорелај, од првог, немачког из 1927, до јапанске ратне драме из 2005. Дала је име и неким јунакињама стрипа или популарних телевизијских серија.

Њој су посвећене песме рок бендова, од „Стикса“, преко Кокто Твинса и Нине Хаген, до „Скорпионса“. Препоручујемо верзију аустралијанског музичара Марка Симора (Mark Seymour & The Undertow) .