Тунели без пута, како је кањон Милешевке победио грађевинаре

У походу на кањон Милешевке 1947. године, када је почела изградња магистрале која ће повезати лимску долину са Пештером, све је било силно – и воља и механизација, и камени масиви који су прокопани и новац који је утрошен.

Пут је требало да буде дуг 17 километара, са 12 тунела, и био би најкраћа веза Пријепоља са рубним општинским селима. Градња је, међутим обустављена после четири године.

Радови су обновљени осамдесетих година прошлог века – тада је, за непуне две године пробијено осам тунела, укупне дужине 600 метара, и урађено десет километра земљаних радова на траси будућег пута. А онда је, поново, све стало.

„Тунели су негде, да кажем, и заборављени до момента када су популаризовани снимањем филма Лепа села лепо горе, и интересантно да се велики број туриста у ствари интересује баш за тунеле где су они, јер су негде и начули да су у Пријепољу и да су у близини манастира Милешеве“, истиче Драгана Вараклић, в. д. директора Туристичке организције Пријепоље.

А ту су и испоснице Светог Саве, на другој страни кланца. Па старо утврђење Милешевац, или Хисарџик. Ту је река и кањон који је у међувремену проглашен Резерватом природе, чији се понори спуштају до 300 метара, где су настањени медведи, дивокозе, орлови, па и панчићева оморика.

Ту су и села и домаћини који с правом рачунају на приходе од сеоског туризма.

„Гости нам стижу из целе Србије, замислите, чак нам долазе и из Израела, то су неке мале туристичке туре које долазе неколико пута током лета, нисмо недоступни, ко зна и ко жели, он сигурно пронађе пут било како, или лети или зими“, рекла је Самира Фазлић из Пријепоља.

Од идеје о путу, сада су остали само тунели, разјапљене чељусти у стенема, местимично засуте каменим одронима. И врло је могуће да тако и остане – па да се неко, у далекој будућности, уз све смислене и јасне трагова људског делања, с правом запита чему ове грађевине над кањоном, у недрима планине.