Позориште у кући, али стварно – представе све чешће у становима, вилама, али и у авиону

Хотелске собе, виле из 19. века, изнајмљени станови… и нема везе са туристима. Кад кажемо аутобуси и авиони, сигурно не помислимо на позориште. Ипак, редитељи све чешће бирају несвакидашње просторе за своје представе.

Владимир Алексић је након пандемије одлучио да публику поведе на Путовање изван средишта земље. Прво су аутобусом кренула ка аеродрому, затим прошли пасошку контролу да би ушли у авион.

„У једном тренутку имао сам страх, јер нисмо могли да имамо авион онолико колико бисмо ми волели да имамо на располагању. Тај авион у коме смо изводили ту представу, иначе, служи за комерцијалне летове, па смо имали ограничен број дана да пробамо у њему, практично два, и онда сам се ја ту бојао – шта ми је ово требало, да на крају не испадне све онако много хтели, много започели", каже Алексић.

Путници су се овог пута задовољни искрцали из авиона, иако није полетео. Након што организатори дефинишу у којем простору се дешава представа, како ће публика доћи, колико гледалаца може да присуствује, да ли је потребна дозвола за локацију, морају да брину и о томе какво је осветљење и озвучење.

Публика све више бира да не буде у маси

Редитељ Патрик Лазић оцењује да дозволе нису толики проблем, колики је проблем публику уверити да се охрабри и изађе из позоришних сала.

„Мислим да и даље, колико јесте глобални тренд, од тога да публика све више бира садржај где неће бити у маси него у некаквим мањим групама, толико је код нас и даље мало неразвијено у том смислу да треба више уверавати публику, промовисати простор да би дошлу у нешто што није, да кажемо, мејнстрим градско позориште", додаје Лазић.

Готово увек се тражи карта више

Ипак, за овакве представе се готово увек тражи карта више.

„Људи желе да имају што веће надражаје, да буду што више укључени, тако да ја мислим да те представе где ви измештате публику из удобне столице, замрачене сале, ствара код гледалаца  додатно узбуђење", сматра Алексић.

Музејски простор у Дому Јеврема Грујића се два пута месечно претвара у место где су се Мабел Грујић и Јелена Лозанић среле пре стотинак година.

Редитељ Алек Цонић каже да је, на један начин, та представа поглед на прошлост. "Мислим да у томе публика ужива, јер видимо један сусрет који се стварно догодио, на месту на ком се догодио, а некако смо га оживели", истиче Цонић.

„Не примећујем да се икада овде неко досађује”

Глумица Вјера Мујовић напомиње да није приметила да се неко досађује.

„Публику видимо, видимо како она реагује и најстрашније је кад се у позоришту неко досађује, а ја не примећујем да се икада овде неко досађује", каже Мујовићева.

Некада су се представе играле у магацину царинарнице, Српско народно позориште је своје представе чак 64 пута извело у кафанама „Код Круне” и „Код енглеске краљице”.

Михаило Обреновић, Јован Стерија Поповић и Бранислав Нушић изборили су се да се позориште модернизује и добије своју зграду.

Данас, очигледно, модернизација подразумева и представе на необичним сценама, па су оне права посластица за гледање.