Пре 10 година Феликс Баумгартнер је слетео из стратосфере брже од звука

„Стојим тамо на врху света ван капсуле у свемиру, у стратосфери. Погледао сам око себе, изнад моје главе потпуно црно небо“, рекао је Феликс Баумгарнер новинару Си-Ен-Ена у октобру 2012. године после свог успешно изведеног слободног пада са висине од 39.045 километара.

„Заиста сам покушавао да заувек запамтим тај тренутак“, додао је Баумгартнер.

У директном преносу његовог скока који је пратио цео свет, наустрашиви Аустијанц је изговорио чувене речи: „Понекад мораш да се попнеш јако високо да би схватио колико си мали. Сада се враћам кући“.

Шест година мукотрпних припрема

Припреме за пројекат скока из стратосфере који је Баумгартнер покренуо са „Ред булом“ према очекивањима требало је да траје 24 месеца, али је на крају трајао целих шест година.

„Мислили смо да ћемо направити капсулу, направити одело под притиском, вежбати неко време, а онда ћемо отићи све до стратосфере и вратити се на Земљу надзвучном брзином“, каже Баумгартнер.

„Понекад бисмо отишли на састанак са три проблема, а затим после осам сати напустили тај састанак са још пет проблема... и без решења за претходна три“.

Да би Баумгартнера довео до стратосфере, његов тим је морао да конструише балон са хелијумом за који је био потребан материјал величине 33 фудбалска терена – тежак 1.700 килограма. Било је потребно бар 20 људи да носе балон који је направљен од материјала десет пута тањег од кесе за сендвиче, а да материјал остане неоштећен.

Али највећа претња пројекту била је нешто на шта нико није ни помишљао да ће бити проблем – Баумгартнерова ментална снага.

Одело је морало да буде под притиском и да може да издржи температуре од минус 72° Целзијуса.

„Веома је непријатно“, присећао се Баумгартнер. „Потпуно сте имобилисани. Стално имате утисак као да дишете кроз јастук. Потпуно сте одвојени од спољашњег света. Дакле, када је визир спуштен, једино што чујете је ваше дисање“.

Како би могао да издржи осам сати у оделу под притиском Баумгартнеру је требало неколико месеци припрема – и помоћ психијатра и спортских психолога да ментално прихвати овај напор.

„Морао сам да гледам на одело као на пријатеља, а не непријатељ“, додаје екстремни спортиста, бивши војни падобранац са више од 2.500 скокова иза себе.

Суперсонични човек

Аустријанац је успешно скочио из балона док је био у свемиру, где не важе уобичајена правила скакања падобраном.

Девет минута је падао са неба, од чега је половина времена био потпуно слободан пад.

„Када сам скочио, полако сам почео да се вртим у једном смеру, онда сам почео да се окрећем у потпуно супротном, а онда сам заиста почео да се окрећем све брже, и брже, и брже“, објаснио је Баумгартнер.

Наравно, није имао могућности да увежба и стекне утисак како стварно изгледа слободан пад из свемира, тако да је тај осећај кретања био крајње узнемирујући.

„Ово је био веома алармантан тренутак јер не постоји протокол“, наглашава неустрашиви педесетотрогодишњак који је тог 14. октобра 2012. године падао брзином од 1.357,64 километра на сат – 1,25 пута брже од звука. „То је као пловидба без ветра, што значи да ваше вештине не служе ничему“.

На крају је прошао кроз такозвану Армстронгову линију, после које ваздух постаје гушћи, успео је да се стабилизује и почео да „ужива у обичном скоку падобраном“.

„Када сам отворио падобран и подигао визир, био је то први тренутак после седам сати када сам удахнуо спољашњи ваздух. Поново сам се повезао са спољним светом, и то је био тренутак велике среће“.

„Једина ствар коју нисам знао када сам слетео је: Да ли сам претекао брзину звука? Јер, када сте у слободном паду, знате да сте брзи, али немате апсолутно никакве индикације колико сте заправо брзи.“

Баумгартнер је издржао мучних 10 минута чекања – више времена него када је заправо био у ваздуху – пре него што је добио потврду да је достигао максималну брзину од 1.358.286 километар на сат, 120 километара брже од брзине звука.

„И у том тренутку сам био заиста срећан и задовољан, јер је за мене је то што сам постао први човек у историји који је летео брже од звука било нешто најважније“.