У чему је тајна мушкатли на ужареном београдском асфалту

Мушкатлама са ауто-пута диве се многе домаћице. Из Градског зеленила нису били у могућности да открију тајну, једино су навели да постоји уграђњен систем за заливање „кап по кап“ и да се биљке заливају два пута дневно, ујутру у 6 и у поноћ.

„Питање је функције и значаја тих биљака које се налазе на високим стубовима. Оне више имају естетску функцију него било коју другу. Али они импровизовани зелени зидови који се налазе између трака поред прометних саобраћајница на Новом Београду имају вишеструку функцију. Ту се бирају биљке које имају већу површину листова које ефикасно задржавају загађујуће чести честице на површини својих листова. Између остлаог, у одређеној мери, ти зелени зидови могу мало да ублаже ефекат уличне буке“, објашњава Томица Мишљеновић, асистент на Биолошком факултету у Београду.

Ботаничка башта „Јевремовац“ протеже се на око пет хектара и представља дом за око две хиљаде врста биљака. Много је фактора који утичу на њихово одржавање, а како кажу, најважније је наводњавање.

„Ако погледамо биљке отвореног простора то су пре свега неке биљке умереног климата које захтевају оптималну влажност како би нормлано физиолошки функционисале у таквим условима. Наравно, ове температуре које се сада дешавају код нас у граду и у читавом региону представљају изазов за те биљке и оне не могу својим механизмима да се изборе и да сачувају своју вијабилност и онда ми морамо додатно да их наводњавамо, заливамо и третирамо како би опстале у градској средини“, наглашав Милорад Вујичић, помоћник управника у Ботаничкој башти „Јевремовац“.

Ова зелена оаза у центру града позната је по ретким врстама бијака. Ове године, први пут од отварања Стакленика, 1892. године, процветала је агава. Реч је о биљци која цвета само једном током свог живота. Потиче из Мексика, а најпопуларнија је плава агава од које се прави текила.

„Она се налази у једној од купола стакленика и наравно сада можете видети агаву која је завршила свој циклус цветања и пустила је велики број изданака од којих смо ми направили нове мале биљке, преко 200 изданака, а на самој биљци се налази још велики број младица“, додаје Вујичић.

Храст лужњак – једно је од најстарјих стабала у Ботаничкој башти, још из времена када је ово био простор господара Јеврема, па га у Башти зову и Деда Јевремов храст. Зову га и украсом баште, а крошња прави хлад у пречнику од 30 метара. Процењује се да је стар више од 150 година. Зато, ако се може говорити о дебелој хладовини на београдских плус 37, ово је баш то место.