Како је Јована помирила студије архитектуре и вожњу шлепера

Студенткиња архитектуре Јована Митровић из Лештана, пре подне припрема испите, дизајнира ентеријере и пројектује различите објекте у башти породичне куће. После подне, једнако добро се сналази у простору, али не виртуелном.

„Возим ове соло камионе, шлепере, возим и ове радне машине, багере, ваљак, утоваривач и све то што треба на градилишту, зависно од ситуације“, набраја Јована.

„Устанем ујутру, идем на предавања, на факс. После тога враћам се кући и одмах у камион. Кад завршим – завршим, обично то буде до касно у ноћ“, додаје Јована.

Дозволу за Ц категорију стекла је пре шест месеци. Од тада не пропушта прилику да вози камион, превози и истоварује терет. Јованин тата води фирму за нискоградњу. Срећан је што његова мезимица учествује у породичном послу.

„Па, она је то још давно, док је била мала, добила жељу, улазила, излазила, померала, стискала квачило, наравно на паркингу кад поправљамо камион. И то јој је онда ушло у крв и онда је било нормално да она настави да ради као и ми. Има тешких ствари које женско и не може да ради, али то су ретке ситуације и ми смо ту да јој помогнемо“, каже Горан Митровић, Јованин отац.

„То је увек било оно, тата иде негде, ја идем с њим. Куда год тата да крене, увек ме је звао крпељу мој, као куда идеш сад, немој, пусти ме да идем сам, али не, ја идем са њим, тако да сам, мислим, стално била с њим у камиону“, напомиње Јована.

Иако има само 21 годину, увелико може да стане раме уз раме са искусним возачима. Када је угледају на путу, реакције су увек позитивне.

„Свака част, како си се ти одлучила, па како тако млада, фина, лепа девојка у камиону“, набраја Јована какве коментаре најчешће чује.

Посао се разликује од градилишта до градилишта. Јована је сама у камиону најдаље путовала до Ваљева. У будућности се нада рутама дужим од 10 сати. Највећа жеља јој је да, када заврши архитектуру, прошири породични бизнис.