Како се у доба ренесансе неговала лепота и младалачки изглед

Индустрија лепоте је доживела драматичан процват у ренесансној Европи око 1500. године. Рецепти су били нашироко објављивани и бележени у разним рукописним књигама. Постојала је читава палета састојака и унапред направљених формула, од којих су неке рекламиране као „тајне".

Постојали су рецепти који третирају читав арсенал козметичких процедура за негу лепоте, почев од неге косе, уклањања длака, избељивања зуба, чишћења флека и уклањања бора. Мада су жене биле примарна циљна група за такву врсту производа, постојали су рецепти за мушкарце који су лечили ћелавост и поспешивали раст браде.

Ренесансна уметничка дела су постављала моделе идеалне лепоте – пре свега за жене којима је наметана класична фигура Венере. Рецептуре су корисницама нудиле могућност да буду лепе баш као она. Зато није случајно да је „Џилет“ бријаче назвао Венус, јер је Венера била приказивана са меком, глатком кожом без длака на целом телу.

Готово је невероватно колико су ренесансни идеали лепоте – и агресивне маркетиншке стратегије које обећавају препарати – готово идентични данашњим. Принципи лечења таквих проблема и састојци који су коришћени у древним рецептима за лепоту готово да су исти као данас. Ипак, чини се да су неки састојци заборављени или напуштени током времена.

Ко је имао боље производе за негу лепоте

Упркос одређеном научном интересовању за историју козметике, постоји недостатак научне, академски ригорозне, лабораторијске анализе. Група научника са новозеландског Универзитета у Окланду покренула је пројекат Бјутифул кемистри (Beautiful Chemistri) у намери да поново направе и анализирају популарне рецепте производа за негу лепоте забележене у ренесансној Европи, укључујући састојке, процес рада и финалне производе.

Обухваћени су козметички рецепти забележених између 1500. до 1700. године широм Европе у низу извора: Медицинских и хируршких текстова, атласа лековитог биља, популарних „књига тајни“, збирки козметичких рецепата и рукописа породичних рецепата.

Док су рецепти које су истраживачи проучавали забележени у европским изворима на латинском, италијанском, француском и енглеском језику, многи рецепти су били засновани на ранијим изворима. Зато су консултовани древни египатски папируси, римски, византијски и средњовековни извори да би се установили обрасци и пратиле промене у рецептима кроз векове.

„Учинити лепом“

Пошто постоји мноштво материјала, студија се усмерила на рецепте намењене нези коже који су обећавали да ће је „учинити лепом“ (што је било обећање које се подразумевало у то време), као и оне за које се тврди да уклањају боре и подмлађују кожу.

Добијени производи по старим формулама су затим хемијски анализирани, а ефекат ових производа на квалитет коже је тестиран у фотонској лабораторији на универзитету.

Ренесансни козметички рецепти су често фрустрирајуће кратки и нејасни. Природа састојака, мерења, па чак и процеси су ретко сами по себи очигледни.

На пример, један од веома популараних рецепата које су научници поново произвели, звучао је веома једноставно: Цветови рузмарина се кувају у белом вину. Хемичари су били у проблему да одреде одговарајућу количину, дужину кувања, поступак кључања, врсту белог вина и опреме која је коришћена. Такође, моћи овог препарата се нису одражавале само у наношењу на кожу, већ је могао и да се пије и освежава дах.

Данашња козметичка индустрија није много одмакла од ренесансе

Када су научници испробали различите кораке и припремили ову рецептуру, лабораторијске анализе су показале да је добијена мешавина садржала широк спектар етеричних уља, аминокиселина и шећера.

То укључује и више хемијских једињења, као што су камфор, еукалиптол и линалол који се могу пронаћи и у савременим производима за негу коже.

Данас знамо да ове супстанце имају антибактеријско дејство, везује влагу, стимулишу производњу колагена, делују антиинфламаторно, антиоксидативно, посветљују и умирују кожу.

Ренесансни експериментатори су мешали моћне, често наизглед необичне састојке у потрази за лепотом. Када су научници данас искористили ове рецептуре, видело се да се савремени стандарди лепоте и праксе могу пратити уназад више стотина година.