Фијакери, салаши, дођоши и бођоши, свега има у тoм Сомбору

Био је центар Бачко-бодрошке жупаније, у њему је основана Препарандија – најстарија српска школа за учитеље. Град је зеленила и салаша. У њему су живели и стварали Милан Коњовић и Лаза Костић.

Данас ту живи чак 21 националност – највише је Срба, Хрвата и Мађара. Иако су различитих обичаја, вере, културе и језика, сви су, кажу – Сомборци. Све оно што се, вековима овде збивало, стварало и градило, заувек је од њега направило, како овде воле да кажу, господску варош.

Симбол града је, ипак, зграда Жупаније. Баш у њој се налази чувена слика Битка код Сенте – највеће уље на платну у нашој земљи.

„Велика је 7 пута 4 метра и са великим околним златним рамом има пуних 45 квадратних метара. Сомборци су скупо платили ту слику – 12.000 сребрних форинти. То је отприлике био износ за који се могло купити 40 јутара најквалитетније земље“, наводи хроничар Сомбора Милан Степановић.

Седамдесетих година 19. века Сомбор је имао Одбор за улепшавање града. У то време настају и први градски паркови.

Са преко 20.000 стабала дрвећа Сомбор је проглашен најзеленијим градом у Европи. Ипак, Сомборци се највише поносе бођошима, који су овде засађени још 1903. године.

Неки их сматрају помало хладнима.

„То су углавном рационални и сталожени људи. Можда мало делују хладно на први поглед, али је реч о веома културним људима. Вељко Петровић је рекао да је сомборски паор најкултурнији сељак некадашње Југославије“, истиче Милан Степановић.

„На пијаци још увек имамо, углавном, жене које обуку неке делове народне ношње по којима можеш да препознаш да ли је у питању шокачка ношња, да ли је дошао неко чак из Купусине код Апатина или буњевачка“, каже Зденка Митић, в. д. директора Туристичке организације града Сомбора.

И заиста ко год дође овде има осећај да је у неком другом времену, а један од пролазника рекао је нешто што нам се допало: „Мислим да је Сомбор некако увек био авангарда“.