У Немачкој су од њега направили позориште, код нас je стари бетонски брод музеј и паб

Брод је пре неколико година био скоро потопљен. Пошто га нико није желео, садашњи власник га је откупио, с намером да га обнови и сачува.

Велике дизалице би, кажу, највероватније сломиле брод, па су рониоци, недељама, лопатама избацивали муљ, да би се брод, тежак седам стотина тона, издигао с речног дна.

„То је била грдосија од педесет метара, која је била пуна муља, и кад кажемо полупотопљен, то значи да је седам метара био испод нивоа реке Саве, од педесет метара његове дужине. Ту смо кренули у акцију спасавања, прво смо морали да репарирамо те отворе кроз које је вода улазила. Онда смо убацили велике водене пумпе, 3.500 обртаја у минути су избацивале воду брже, него што је она улазила. Онда је кренуо тај физикални део, где смо морали око 1.500 тона муља да ручно избацимо. Кад смо све то завршили, он је и даље био на дну Саве, због тога што је целом његовом дужином од педесет метара, он био у вакууму, па смо онда вадили те пумпе и стављали подно, да га одронимо практично, направимо нови ток реке", испричао је власник брода Марко Маленић.

И коначно, 2014. године, баш на Свету Петку, брод је кажу „изронио". Овај светски раритет је данас галерија, ресторан, виртуелни музеј бродарства и модерни уметнички кутак.

Иако је простор адаптиран, изворна конструкција је сачувана. Изграђен је 1943. године како би превозио рањенике са Балтичког мора у Немачку.

У Србију је допловио као ратна одштета Немачке тадашњој „Београдско-багерској пловидби".

Њихови бродови страдали су у ратном окршају у Ђердапу код некадашњег рибарског села Сип, потопљеног 1966. године приликом изградње бране.

По селу је брод и добио име. Због веровања, да броду који једном потоне, треба променити име, брод се сада зове Бетонски брод.

„Још само два постоје у Немачкој. Један је проглашен немачким техничким спомеником, и налази се у Роштоку, највећем музеју бродова на северу Немачке, а други се налази у Бремену, река Вазер, где је неки ентузијаста, као ја, направио позориште", додаје Маленић.

Како су ови бродови направљени, колико су били важни у Другом светском рату и како је уопште могуће да бетон плови, посетиоци и страни туристи откриће, захваљујући експонатима, фотографијама и предавањима.

Приоритет је, ипак брига о екологији. За загревање се користи соларна енергија, а фекалије са брода скупљају се у танкере, како се не би изливале у реку.