Муке домаћих пинтара – потражња за бурадима огромна, а доброг храста ни за лек

У чувеној Жупској пинтерској радионици, породице Ђорић из Злегиња посао води трећа генерација. Унук чувеног Јале пинтера. Отац Живорад, пензионисани сајџија задужен је за финесе.

Присећа се времена када је његов отац водио посао. Бирао је најбољи храст за грађу. Сада га је тешко наћи, јер су у подређеном финансијском положају у односу на моћне откупљиваче.

„Не може од слабе храстовине, од малог обима да се прави, на пример да се реже грађа. То мора да буду стабла и то морају да буду преко 100 година стара. Да би се то секло, да би се сад то експлоатисало. А све слабије и слабије има храста. Те шуме се експлоатишу. У сваком облику се извози. Иде то како и у елементима, има и у обловини, свакако. Тако да врло тешко дођемо до доброг храста“, објашњава Живорад Ђорић, пинтер из Доњег Злегиња.

Од једног храста коме су биле потребне деценије да израсте, добију се највише два бурета од 225 литара. Процес сушења, припреме и производње траје три године. Тако да је велики раскорак између понуде и потражње.

„Затекла нас је ренесанса српског винарства, пре свега, сад касније и дестилерства. Овај занат је потпуно замро био 80-тих и 90-тих година. Мој покојни деда је у неком тренутку само могао да произведе неку кацу за купус. Много је њих замрло да би могли лако да оживе. Сам посао као посао је тежак. Сваки овај елеменат ова дуга, дрво, парче дрвета мора да прође човеку 40 пута кроз руке минимум. Нисмо успели да ухватимо корак са потражњом“, истиче Александар Ђорић.

„Мислим да ће то да прати полако тренд усавршавања производње вина у Србији. Производња буради је можда сада на нивоу као производња вина пре 15 година у Србији. Дакле тек предстоји период напретка у том сегменту“, сматра енолог и винар, др Радован Ђорђевић.

Да у бурадима од домаћег храста сазревају врхунска вина, доказују бројна светска признања. Винари су у последњих десетак година добили значајну помоћ државе. Можда је време да се и овом занату да нова шанса.