Кроз Београд је прошло толико различитих трамваја и аутобуса, да ретко који град може са њим да се мери

На линији Калемегдан – Славија 1892. године Београдом је прошао први трамвај на коњску вучу. А само две године касније добили смо и електрични трамвај који је саобраћао до Топчидера.

„Они су имали дрвене клупе унутра које су биле постављене хоризонтално и вертикално. Могли су да приме између 35 и 40 путника. А просечна брзина му је била од пет до седам километара на час. И занимљиво је да нису постојале унапред одређене станице него су трамваји стајали по жељи путника“, објашњава виши кустос Музеја града Београда, Ангелина Банковић.

Са регистарским бројем један, 3. априла 1903. године из Беча је, возом, стигао и први аутомобил. Његова максимална брзина била је тек 15 километара на сат.

„Бошко Радуловић, син велетрговца је био у Бечу. Тамо је видео возила која су се користила и наручио 'Масердов' тип Б, за 15.000 круна. То је чешка фабрика која је каснија постала 'Татра'“, наводи Јован Божиновић, музејски саветник у Музеју науке и технике.

Шездесетих година у Београд стиже 160 аутобуса – чувене марке „лејланд“. Данас је остао само један примерак и чува се, као музејски експонат, у гаражи ГСП-а.

„С обзиром на то да су били намењени за афричко тржиште, нису имали систем за грејање како возачевог, тако и ветробранског стакла, тако ни путничког простора. Убрзо је урађена модификација тог система да би возила могла нормално да саобраћају“, каже Слободан Мишановић, пројект менаџер у ГСП-у.

Седамдесетих су Београђани били поносни на Јована Буља, који је на особен начин регулисао саобраћај у центру града. Данас нам саобраћајци нису толико занимљиви, важно је само да нема гужве.

Најдужа линија београдског превоза је аутобус 583. Његова траса износи чак 73 километра. Саобраћа од центра града до лазаревачког села Трбушница и припада осмој зони. А најкраћа је линија тролејбуса 22Л.