Униформа, качкет, сенф и јогурт у тетрапаку - да ли вам недостају виршле са киоска

Магдалена, власница киоска, сећа се како је по киоск њен муж ишао чак у Словенију.

Производила их је тада чувена фабрика „Инград" у Љутомеру.

„Уф, узбудљиво је било, овде су радили водоводне инсталације, струју, 42 папира сам скупила да бих то отворила, кад је стигао киоск то је била атракција. Ту када су га спустили, кад је све повезано када смо све папире добили, било је узбудљиво. Кад сам прво јутро отворила шалтер и поклонила први хамбургер - сва сам се тресла", искрена је Магдалена Марковић.

У сличним киосцима продавали су се лозови и карте за аутобус, али сви их се сећамо због чувених виршли и жена које су их продавале, у униформама са качкетима.

„Те виршле којих се сви сећају са носталгијом, биле су у једној земички која је стајала у једном џаку, то је било ко зна колико комада, и жена је имала машину на којој је секла и ја сам увек гледала како том брзином сече, Ту су биле и кобасице наравно и као прилог је био само сенф", додала је Магдалена.

И наравно ништа без јогурта у тетрапаку.

„А ми кад смо почели 86. године, био је јогурт земунске млекаре, који је човек остављао овде на шалтеру по четири, пет оних корпи и сад, пошто ми отварамо у пола седам, а неки долазе на посао у шест, ми дођемо, а оно фали цео ред јогурта, оно око 10 сати долази комшија по комшија -  е ми смо јутрос узели јогурт нисте били ту, ево дошли смо да платимо", испричала је Магдалена.

Када је екипа почела да снима прилог о киоску са виршлама, термометар је показивао 42 степена, после пола сата 45. У шали, они који у киоску бораве, кажу да им је, када изађу, напољу као у климатизованој просторији.

Магдалени то не смета, са истим жаром ради као и првог дана. Али брине за киоск, мисли да му је време за пензију.

„Ми смо имали толико посла да је пекар долазио на сат времена и доносио робу. И баш ми се испунила жеља да радим оно што волим, значи да правим лепу храну, добру храну, да људи буду сигурни кад једу код мене, тако и данас, то ми је цео живот", искрена је Магдалена.

А живот чувеног К-67 киоска почео је 1967. године, удахнуо му га је млади словеначки архитекта Саша Мехтиг.

Када је почела серијска производња, чекало се и по неколико месеци на испоруку, а коштао је као три фиће. Ови киосци стигли су и до Камчатке, Стокхолма и Тајмс сквера у Њујорку.