Драма на улицама Токија која угађа боговима

Сунчаног викенда главни булевар у токијском кварту Гинза се затвара за саобраћај, а неколико стотина људи, следећи инструкције полиције, заузима места на ивици тротоара док свирачи одевени у костиме налик онима којие носе свештеници домаће религије шинто на асфалту почињу припреме за наступ у сенци високих зграда.

Иза застора развученог око скромног комбија тада измиле дебеле змије од платна и папира, с великим чељустима и гневним очима – то су вратови вишеглаве немани, шарене аждаје, која се, уз заносни ритам бубња и враголасту мелодију фрула, потом даје у дивљи плес: хитро пузање и вијугање, силно увртање и преплитање.

Ритуални бој

Када се опојна музика успори и стиша а дивљи ковитлац мине, у уснуло клупко од змајевих глава и репова у раскошној одори, с дугим мачем, ступа импозантна фигура густих обрва и љутитих црта лица.

Док падају први ударци, неман се буди и тад започиње махнити бој – вијање и гушање, сеча и убадање – драма, коју у свест посматрача дубоко утискује продорна вриска старих фрула. Као и змајске главе које лови, и сам љути ратник игра плес живота и смрти – опасност га нагони на журбу али, упркос томе, његови жустри покрети и рески ударци остају одлучни и елегантни.

Сталоженост и храброст воде га из вихора битке у мирне воде тријумфа, када окупљеној маси на увид подноси одрубљене главе бесне немани и нервозни плес смрти замењује поносним плесом радости.

Представу на отвореном прати потпуни тајац у публици, која је у стању сличном хипнози. То није за чуђење – посматрача очарава не само спој добро одмерених покрета, заносне музике и чудесних костима и маски, већ и, можда подсвесно, сам митолошки садржај: прадавни мотив борбе хероја и богова против змија и змајева.

Божја забава

Тај митолошки образац и данас у Јапану живи у уметничкој форми познатој као „кагура“, плесној драми првобитно намењеној да орасположи и одобровољи богове, чију су наклоност људи из старине тражили да би поспешили род својих усева, заштитили се од болести и несрећа и поживели дуг живот.

Кагура, што се може превести као „божја забава“, углавном обухвата изведбе засноване на мотивима из домаћих митова и бајки. Сматра се да је она потекла из старих анимистичких веровања о томе да духови и божанства могу да поседну људе и доведу их у стање транса, говоре кроз њих и подаре им наднаравне моћи, као што су способност комуникације с преминулим прецима и предсказивања будућности. Њени први извођачи у тадашњем друштву су важили за медијуме који имају те моћи.

Због својих јаких религијских конотација, односно, чињенице да представља једну врсту опхођења према боговима, кагура се традиционално изводи у кругу шинто храмова или под ведрим небом на местима која се сматрају светим, односно, где, по веровању, богови бораве или радо долазе.

Она је, осим у шинто светилиштима, у прошлости нарочито негована на двору где су царска породица и други племићи обављали важне шинто ритуале за добробит целе земље, али се, захваљујући путујућим извођачима, проширила и у обичном народу, нарочито на западном ободу главног острва Хоншу, у префектурама Шимане и Хирошима, где и данас постоје бројне трупе које често организују надметања у извођењу те древне плесне вештине.

Плесно умеће небеског порекла

Тај плес, заправо, не само што се изводио за душу богова, већ је, по митском предању, од њих и потекао. Наиме, по приповести из дворске хронике „Кођики“ из раног осмог века, преки и свадљиви бог мора и олује Сусано је из љубоморе уништио пиринчана поља своје сестре, владарке небеса, богиње Сунца Аматерасу и потом је преплашио и увредио бацивши кроз кров дворане у којој је плела одрану лешину коња.

Услед тога, она се повукла у небеску пећину оставивши свет у хладној тами. Престрашену и згрожену богињу из скровишта је заводљивим плесом, захваљујући гласном смеху окупљених божанстава која су у њему уживала, измамила богиња Аме но Узуме, а тај разуларени плес, који је заголицао радозналост увређене богиње, узимао за почетак кагуре.

Темпераментни Сусано, међутим, каже легенда, прогнан је с неба за тај покушај узурпације божанског престола. Када је сишао на земљу у провинцији Изумо, у данашњој префектури Шимане, он је наишао на стари брачни пар опхрван тугом. Двоје стараца, у страху да ће изгубити и своју осму ћерку, једину која им је преостала, очајавало је очекујући неминовни долазак прождрљиве немани с осам глава и репова која им је сваке године у то време гутала по једно дете.

Бог олује понудио им је помоћ, тражећи заузврат руку њихове ћерке и, пошто су пристали, наложио им да припреме замку за чудовиште која се састојала од осам буради сакеа. Када се алави змај њиме послужио и пао у пијани дремеж, Сусано га је напао великим мачем, и у борби која симболише судар сила неба и земље, одсекао му главе и репове.

Управо тај митски подвиг је радња једне од најчешће извођених драма плесне уметности кагура, која се данас може видети не само у кругу шинто храмова и на двору, већ и у позоришним дворанама и, током празника, у поједностављеној варијанти, на улицама јапанских градова, као што је булевар у Гинзи.

Мит о силаску бога олује на тло данашње префектуре Шимане је и разлог зашто се умеће плеса за богове данас нарочито негује управо у том округу на обали Јапанског мора и у суседној префектури Хирошима.