После 40 дана проведених у пећини, учесници експеримента изашли на светлост дана

Заслепљени светлошћу, са великим осмехом на бледим лицима, дочекани аплаузом, осам мушкараца и седам жена напустило је у 24. априла пећину Ломбрив на југозападу Француске после добровољне изолације од 40 дана.

Добровољци, старости између 27 и 50 година, одрекли су се сатова, телфона и природног светла и заменили удобност дома за пећину у којој је владала константна температура од 10,5 степени Целзијуса и влажност ваздуха од 95 процената. Сами су морали да производе електричну енергију помоћу генератора и да из бунара дубоког 45 метара извлаче воду.

Француско-швајцарски исраживач Кристијан Клот, оснивач Института за проучавање људске адаптибилности, покренуо је експеримент „Дип тајм“ у коме је желео да провери способност људи да се прилагоде губитку референтног оквира за време и простор.

Као што се и очекивало, учесници експеримента су у пећини изгубили осећај за време.
Клот, који је био у пећини заједно са добровољцима, наводи да се њима чинило да је прошло 30 дана, а један од чланова је имао осећај да је прошло само 23 дана откако су ушли у пећину.

„Ово је било као да смо притиснули дугме за паузу“, каже тридесеттрогодишња учесница експеримента, Марина Ланкон. Додаје да је чак прижељкивала да остане и неколико дана дуже у пећини, али да је ипак срећна што поново може да осети ветар на свом лицу и чује цвркут птица. Међутим, не планира да укључује свој паметни телефон још неколико дана, како повратак у нормалан живот не би био „превише бруталан“.

Жан Франсоа, тридесетседмогодишњи професор математике и инструктор једрења одржавао је кондицију током боравка у пећини и свакодневно трчао по 10 километара. Признаје да је у више наврата желео да напусти експеримент и да му је био велики изазов да ужива у садашњости не размишљајући о томе шта ће се догодити за један или два сата.

У сарадњи са лабораторијама из Француске и Швајцарске, научници су путем сензора посматрали обрасце понашања учесника експеримента. Пратили су активност током спавања, социјалну интеракцију и уопште реакције током боравка у пећини свих 15 учесника.

Мерена је и телесну температуру учесника експеримента преко малог термометра који је био смештен унутар капсуле коју су добровољци прогутали пре силаска у пећину, све док капсуле нису природним путем напустиле њихово тело.

С обзиром на то да са собом нису имали ни сатове, ни телефоне, добровољци су дане једноставно бројали циклусима спавања, а на основу осећаја који су процењивали када би требало да се пробуде, легну да спавају или једу.

Подаци о можданим активностима и когнитивним функцијама учесника прикупљени су пре уласка у пећину ради поређења са резултатима после изласка.

Научници су поздравили и подржали овај пројекат који је кошатао више од милион евра, али има и оних који су критиковали методологију.

Етјен Кошлин, руководилац лабораторије за когнитивну неуронауку у престижног француског факултета, сматра да је истраживање „револуционарно“.

Највећа замерка овом пројекту, по мишљењу неких научника, је то што није постојала контролна група, како би подаци експеримента могли да буду валидни.